Prosvetni glasnik

138

Просветни Гласник

може никад бити задатак народној школи. К. ни сам не мисли на то, али је непотребним увођењем нове употребе речи, а нарочито практичном применом својих погледа, створио код многих уверење да он од школе прави занатске радионице, а од ђака — шегрте. Да се он не сме тако да разуме, показаће нам даље излагање, које ће нам у исто време бити и опомена да његове новине критично посматрамо и усвајамо. Исто тако ни у погледу истицања целине изнад индивидуе није К. јасан. Он схвата душевни живот човеков, као и заједницу у којој човек живи, на начин који се од индивидуалистичко-материалистичког схватања принципиелно не разликује, ма да би он у ствари то хтео. Ми ћемо имати прилике да се у наредном чланку, кад будемо говорили о државно-грађанском васпитању код К., дуже задржимо на томе, а овде ће нас сад занимати даљна обрада већ обележене васпитне основе. К., као што напоменух, увиђа да његов први васпитни задатак (образовање за позив или пак припремање за њ,) долази у сукоб с појмом о општој народној школи, али мисли да тај сукоб у ствари не треба да постоји. Он се позива на то да је и сам Песталоције захтевао и спроводио образовање за позив. Таквим позивањем чини К. сам себи једну рђаву услугу: он цени Песталоција по неким његовим практичним покушајима и по споредним местима у дубоком, али тешко разумљивом учењу овога гениалног педагога. Ја сам у својој књизи Ођег сИе ОгипхИа&е с1ег ЕггГећип^зкћге ('РасЈа^. Ма§а2ш, НеИ 846; ћап^епзака, 1921), излажући Песталоцијеву педагогику, показао (стр. 61) колико је нетачно кад се образовање за позив хоће да стави у средиште Песталоцијевих тежњи. По њему је право обзразовање једнако за све људе, оно је опште. К., међутим, већ на првом кораку у разрађивању своје основе, тврди да је „занат не само основа сваке праве уметности, већ и основа сваке праве науке". Због тога тражи он да свака јавна школа припрема не само за духовне него и за мануелне позиве. Мануелни, ручни рад чини притом основу свега образовања, те је народна школа, која нема установе за неговање ручног рада, рђаво организована школа. Свака народна школа мора да има места за практичан рад, радионице, баште, школске кухиње, собе за шивење, лабораторије. Настава ручног рада мора да буде уведена у народне школе као заокругљени наставни иредмеш. Тиме смо приспели већ на место на коме се разни заступници школе рада одлучно размимоилазе. Једни схватају школу рада као наставни принцип, метод, док други, као и К., подразумевају под тим именом школу у којој ручни рад као засебан наставни предмет доминира. К. иде још даље и вели да би најбоље организована народна школа била она која би ученике груписала према њиховим доцнијим позивима и припремала их за њих, а да ипак зато не постане стручна, занатска школа. Колико се ово мишљење слаже с раније изнетим гледиштем о специализирању, нека цене сами читаоци. Код К. такве противречости нису ретке, и ја ћу их додиривати