Prosvetni glasnik

Педагошки погледи Ђорђа Кершенштајнера

139

само кад се то не може избећи. За нас је важно питање: да ли се настава ручног рада у облику који К. жели може спровести у народној школи с погледом на њен општи, унитарни задатак и, ако може, у колико је то могућно? Ако се при одговору на постављено питање јудаљимо донекле од К., онда ће то бити само у тежњи да тај модерни наставни проблем што боље осветлимо. Али пре него што пређемо на то, морамо да наведемо још укратко како К. мисли да постигне други и трећи задатак свога васпитнога смера (преображај позива и заједнице у којој се позив врши). За развијање свести да се сваки рад, па био он најмањи и најнижи, врши за добро заједнице, нема другог средства, вели К., од онога које он обележава као организација школског рада у смислу радних заједница. Шта подразумева К. под радним заједницама? Полазећи од државе и тражећи правилан метод за васпитање употребљивих државних грађана, К. је поставио себи питање: који су основни односи што утичу на социални живот у држави ? Ако те односе будемо могли створити и у школи, онда ћемо добити погодно средство да васпитавамо за живот у држави. На постављено питање К. одговара да су основни односи: а) заједнички рад са свима појавама поделе рада, б) начин увршћивања појединца и његовог рада у један велики привредни план, в) заједничка самоуправа са њеним тежњама к изједначењу интереса и са њеним својевољним потчињавањем појединаца под ауторитет признат од заједнице, разуме се, у колико се он не противи моралној идеји 1 ). Можемо ли да створимо те основне односе у школском животу ? К. одговара одлучно да'можемо и наводи много примера за то, нарочито из енглеског и американског школског живота. Радне заједнице су несумњиво једна од најлепших идеја модерног педагошког покрета. Оне су доиста неопходне за неговање свих оних навика које се обележавају појмом карактер, и, правилно схваћене, одговарају потпуно педагошком гледишту, које сам ја изнео у поменутој својој књизи-). Овде сам додирнуо ту страну Кершенштајнеровог педагошког схватања само зато да би нам даље излагање о ручном раду било јасније, јер се без радних заједница његова школа рада не може да разуме, а исто тако ни његово државно - грађанско васпитање, као што ћемо доцније видети. А сад се враћамо на наше питање о настави ручног рада као засебном наставном предмету. Ми смо још у самом почетку овог излагања поменули да су скоро сви знатнији педагози наглашавали потребу ђачког рада при настави, али у смислу саморадње. Такав захтев одговара потпуно и модерном педагошком схватању: школа рада представља у том случају једну психолошки потпуно оправдану наставну методу, на чијем спровођењу у Оег Ве^гЏЈ (1ег зШаГзШг^егИсћеп Ешећип§, стр. 49 и даље, -) Оћег сИе Оптс11а§е ± Егг1ећип§81ећге, стр. 93 и даље,