Prosvetni glasnik

142

Просветни Гласник

рада истина допуњује опште образовање, али да она не припада правом васпитном идеалу, пошто се односи на једну специалну страну живота (образовање за позив). Настава ручног рада према изнетим гледиштима има да се изводи у нарочитим ђачким радионицама; она не сме да буде играчка, не сме да негује дилетантизам, већ озбиљан рад; не треба у исто време почињати више вештина с ученицима; циљ не треба да је добијање техничких подобности, већ њихова примена у животу (израда целих предмета); настава се мора прилагодити месним приликама, због чега се препоручује и рад у башти као допуна. Овим начелима су руковођени и курсеви ручног рада које је у Србији завео Андра Ђорђевић као министар просвете. Ми смо тада претекли били многе друге земље, уводећи наставу ручног рада као обвезан предмет у основне школе са два часа недељно. Како се тај покрет завршио, познато је, али је наш закон и даље (чак и према најновијем пројекту) задржавао ручни рад у наставном плану за народне школе. Али нешто више од тога није никад урађено: ја не знам основну школу у којој се ручни рад предаје на начин како су га себи замишљали Андра Ђорђевић и његови помагачи. Више година после тог првог покушаја, кад је настава ручног рада одавно већ постојала само на хартији, ја сам у једом забаченом селу међу бреговима источне Србије имао прилике да видим један правилан покушај за спровођење наставе ручнога рада. Учитељ из тога места не беше походио ниједан курс ручног рада, у школи не беше радионице са тезгом и скупим алатима, па ипак сам поред лепо обрађене градине видео и много ученичких радова од дрвета, хартије, песка и глине. То су били предмети који су обрађивани у настави, нарочито у пољопривредним поукама. Пољопривредни алати (чак и мала кола, плуг, итд.) били су израђени од дрвета скоро једино ножем. Доживљаји са излета шематички су представљени помоћу песка и глине. Целокупни, до душе врло примитивни привредни живот те околине, био је на тај начин представљен ученицима. Овде, по мојем мишљењу, добијамо полазну тачку за решење питања о увођењу ручног рада у школи. И збиља, у множини разних мишљења, предлога и покушаја, налазимо и таква која наставу ручног рада стављају у службу опште наставе. Градиво за њу треба да се бира, уреди и обрађује по општем наставном плану, у колико вежбања нису тешка у техничком погледу. Кад ручни рад буде захтевао већу техничку способност, онда он мора поћи одвојеним путем и само пружати прилику да се оно што је у осталој настави научено практички примени. Као што се види, ово гледиште хоће да изједначи већ означена два, од којих једно наставу ручног рада сматра као нарочити наставни предмет, а друго као наставни принцип. Али изједначење није увек најбољи модус.