Prosvetni glasnik

Наполеон и Карађорђе

145

НАПОЛЕОН И КАРАЂОРЂЕ (крај) Али вратимо се на преговоре Карађорђеве. Овај у њих није ушао сам. Он је своме писму био додао неку врсту изјаве Сената српскога народа који је потврђивао и развијао идеје садржане у његовој краткој посланици. Не говори он ту само у име побуњених Србијанаца, него такође у име својих осталих сународника, „становника Босне, Херцеговине и оних насељених у краљевини Угарској, не изузимајући Бугаре који су тако рећи огранак исте гране; сви ти народи потећи ће за њиховим примером на први знак који буду дали". А мало даље редактор те ноте, нико други него посланик одређен да носи поруку, капетан Радо Вучинић, подвлачи тај споразум. И он ка;о да је предвидео будућност: „Колос угарски, вели он, потпора Аустрије, пашће под ударцима француских војника удружених са српском војском, јер неколико милиона Срба који стењу под јармом мађарским у Славонији, Срему и Банату, чим угледају своју браћу из Србије, обрнуће своје оружје против угњетача". Снабдевен тим упуствима, капетан Вучинић крете се за Букурешт, одакле ће преко Галиције, Шлеске и Моравске стићи у Беч у час поласка Царевог. Војвода де Кадора био је извештен о његовом доласку једном нотом од Господина Леду, француског консула у Букурешту, који је после кратког устезања одобрио тај пут Карађорђевог изасланика и подупро његово тражење. Али у одсуству императоровом тако преговарање било је тешко. Оно је могло проузрочити такве међународне компликације да војвода де Кадора не хтеде узети никакве обавезе и одложи до Наполеоновог повратка у Париз продужење тих разговора. Али у исто време он не оставља без наде српског изасланика. Он има за њега лепих речи и издаје налог Г. Ледуу да остане у додиру са њим и да му покаже симпатије. „Његово Величанство, вели он у својим инструкцијама од 17 октобра 1809, не може остати потпуно равнодушно према судбини једнога народа који је показао толико истрајности и храбрости". Шта више, мајор Мериаж је нарочито одређен да продужи разговоре са капетаном Вучинићем. Овога је тада Карађорђе нарочито одредио за пуновласног пуномоћника. Он иде у Љубљану и у Париз, где остаје четири године у положају мучном, али пуном достојанства. У више махова он понавља своје тражње; он извештава о догађајима који се одигравају у Србији и наваљује да се најзад установи неки споразум. Министар, или заповедник дивизије са Југа, подносе цару извештај о тим поновљеним корацима, али забављен журнијим догађајима, јер рђави дани наступају, Наполеон не одговара. Капетан Вучинић онда хоће да се врати у своју домовину и подноси своја опозивна писма. Али Цар га не пушта да иде. Он га задржава крај себе, резервише га просветни гласнвк, i књ., 3 и 4 св , 1922. 10