Prosvetni glasnik

146

Просветни Гласник

у неку руку с обзиром на догађаје које будућност може довести, али који се нису остварили. У првим данима 1814 несрећни посланик је могао да се врати у своју земљу односећи поштовање свију који су дошли у додир с њиме и жаљење што није успео у својој мисији. Ми смо дакле видели да се интересовање за словенске ствари у француским политичким круговима било пробудило, а словенско име није се било при том ни изговорило. Тај преокрет довољно објашњава чињеница да су словенске покрајине као Истра, Далмација, Словеначка и један део Хрватске прешле под власт Француску. Мени овде није намера да изводим историју француског утврђивања у Далмацији, Истри и Словеначкој. Уговор пресбуршки давао је Французима старе поседе Венеције, то ће рећи Далмацију; ток догађаја, то ће рећи победе, омогућиле су нам да се проширимо и више у Јадранском приморју и унутрашњости. Хтело се извршити продирање мирним путем; то није увек било могућно. Требало је победити отпор, потиснути чак непријатеље, али, ма како јак и моћан да је био Император, он се није хтео силом наметнути својим новим поданицима. У једној ноти сачуваној у Министарству Спољних Послова, ми читамо следећа упуства поводом нових словенских тековина с обзиром на Шенбрунски уговор: „Ново задобијање Краљевства Хрватског на први поглед осигурава следећа преимућства: служиће као житница неплодним пограничним крћјевима Далмације, даће природне међе том пределу, и отвориће врата заузећу Турске, и т. д Али, треба признати и то да ти народи имају укорењену мржњу против Француза и да би према томе требало гледати да се отклони та предрасуда која би могла имати кобне последице, нарочито ако би тим крајевима имао управљати човек мало насилник. Карактер словенских народа свуда је исти: кад ихзадобијемо добрим понашањем; можемо извући од њих све користи. У противном случају требаће увек употребити принудна срества која би невероватно смањила користи што их замишљамо извући из те земље". Јесмо ли успели победити ту предрасуду? Мени збиља изгледа да јесмо. Поводом тога имамо извесна сведочанства која су Французи покупили са неким поносом. То су на пример оне чудне успомене из младости Г. Ткалца, који нам прича како му је у гимназији у Карловцу његов професор, један словеначки фрањевац, говорио у поверењу врло полако, јер се требало '^, ати полиције: „У мојој земљи Французи су учинили више добра за шест месеца него. Хабсбурзи за шест векова". Он нас подсећа још и на ону жалбу сељака при повратку Аустријанаца: „Француски орао имао је сажо један кљун, а овај има два, он више једе". Да ли да подсетим најзад на тако познату анегдоту о Аустријском цару кад је посећивао враћене покрајине и свуда наилазио на путеве, мостове, булеваре, тамо где је он оставио угажене стазе, примитивне прелазе, провалше. „То су све Французи начинили", рекоше