Prosvetni glasnik

Наполеон и Карађорђе

147

му. — .,Каква штета, одговори он, што нису били заузели цело моје царство", — што му ипак није сметало да нареди да се униште или избију све спомен-плоче о грађењу путева. Одиста, Мармон, генерални губернатор Илирије, сматрао је у неку руку за ствар свога частољубља да преко својих трупа установи мрежу путева необично добрих за оно доба. Они су имали од 15—20 стопа ширине, и били потпуно насути шљунком; на извесним местима требало је правити зидове за подупирање од 20 стопа висине. Радови су били брзо вођени, а трошкови нису били велики, пошто је то било дело војника. Утипак произведен у свој земљи био је врло велики. Мармон постаде нека врста легендарне личности и још данас по Далмацији кружи нека врста басне: „Мармон је узјахао на коња и рекао: нека се путеви начине; а кад је сјахао, путеви су били начињени". Саветник Пелен, који је морао да иде ради неке истраге у Илирију 1811, говори о Мармону са одушевљењем. Због удаљености Париза, Мармону је била дата необична власт. Била је чак збрка између административне и судске власти, јер у извесним случајевима он је могао заменити Државни Савет и Касациони суд. Изгледа да је он то употребио на добро свију. „Не може се навести, вели саветник Пелен, ни један пројекат користан за ову земљу, а да се одмах не спомене да га је он смислио, спремио или нокушао. Он је волео становнике, он је постао омиљен међу њима и успомена на њега биће им увек драга". Немајући деце, а завађен са женом, он је обилато трошио свој приход. Он је био врло дарежљив и великодушан. „Сад први пут, вели опет Пелен, Љубљана има двор; осим палата и светковина у њима, Мармон је имао пољско добро са кућом и веЛиким парком где је упослио множину надничара. Трпеза му је била пребогата. Имао је многобројне слуге, стотину коња и чопоре ловачких паса". После њега генерални губернатор био је генерал Бертран, који је доцније дао толико доказа оданости према Наполеону на Светој Јелени. То је био човек једноставан, благ; али због његове исправности и правичности за њим су жалили. Последњи губернатор остао је на дужности само шест недеља пре слома. Он дакле није имао времена да нешто користи. Његова кратка власт ипак је обележена једним догађајем који баш не можемо означити као реформу. Био је тада у љубљанској тамници један на смрт осуђени, и како је Наполеонов законик био уведен у илирске покрајине, генерални губернатор — нико други него некадањи префект полиције Фуше, војвода од Отранта, — хтео је по сваку цену да тај буде гилотиниран. Међутим, у Љубљани није било гилотине, и он наручи да му дође једна из Капо д' Истрије, али кобна справа стиже сувише доцкан. Поред тих старешина находио се читав штаб чиновника, од којих једни беху приспели из Француске, као главни интендант де Шаброл, 10*