Prosvetni glasnik

154

Просветни Гласник

рисним, за живот неопходним. Најпростије реакције организоване материје остају у основи исте и код најсложенијих организама. Међутим, питање је: кад су те реакције знак душевног живота ? Кад почиње душевни живот? Где се јавља најнижа свест, први осећај? Морамо ли увек претпоставити какав осећај — ма најмањег бола нпр. — за објашњавање покрета удаљавања, или какав осећај сличан глади за објашњење приближавања потребним предметима хране? Свакао не. Могло би се, с многим природњацима, мислити да чак ни нижи кичмењаци, нпр. рибе, не осећају бол, већ зато што немају све оне делове сиве нервне материје који су вероватно неопходан орган за бол, бар бол какав осећају људи и, може бити, највиши кичмењаци. У питањима животињске психологије наука ће увек бити упућена само на претпоставке, и ако ће оне свакако с напретком Биологије бити све потпуније и за човекову Психологију све корисније. Пошто се организам човеков не може схватити без обзира на целокупно развиће живота на земљи, то се не може посматрати сасвим засебно, као самоникао, ни његов душевни живот који није дат ван тела. Наш организам је психофизички, душевнотелесни, и зато се душевни живот мора проучавати у вези са телесним, животним процесима. А ако је наше знање у питањима постанка, развића и састава тела, и његових различних функција, још ништавно, то не треба да буде разлог да се, место неопходне физиолошке (телесне) подлоге душевног живота, узима у помоћ нејасан појам психички несвесног, који ту иначе тамну подлогу само узалуд чини још нејаснијом, не објашњујући ништа боље душевне појаве. 9 ХИПОТЕЗА НЕСВЕСНИХ ДУШЕВНИХ ПРОЦЕСА Старија, рационалистичка Психологија, која је знала само за личну свест, самосвест, јер је све свесне појаве сводила у главном на интелектуалне, разумне процесе, једном речи на знање о њима, сматрала је да „душа увек мисли" (Малбранш), па је зато одрицала животињама душевни живот, тврдећи да су оне само врло сложене машине. Унутрашње посматрање, самопосматрање, изгледало јој је зато поуздана и довољна метода да открије све душевне појаве и увиди њихове везе. Међутим, данас је опште признато мишљење да се свест не може објаснити чисто психолошки, из саме свести, јер свесне појаве постају из несвесних процеса и ишчезавају у несвесним процесима. Несвесни процеси представљају далеко већи и важнији део „душе", јер је свест увек садашња, тренутна и могућна увек само о врло малом, ограниченом броју садржаја. Зато се у модерној Психологији говори о несвесним психолошким (психичким, душевним) место о физиолошким процесима у телу, у нервном систему, који су услов душевних процеса. Међутим, они који чине ту претпоставку, чине је зато што претпостављају да постоји душа као супстанца потпуно различна од тела, од телесне, жи-