Prosvetni glasnik

Аутоматизам у Душевном Животу

155

вотне „материје". Као да појам духа и појам материје нису подједнако празни појмови! Разлика је од старије Психологије, као што се види, само у називу и у томе што се, разуме се, „душа" више не одриче животињама. Животињама се заиста не морају одрећи душевни процеси у опште, ако се свест не ограничи на личну свест или самосвест, која без сумње знатно мења све „душевне" појаве, тако да ми никако не смемо замишљати душевни живот животиње према људском. Али шта се добија тим што се чак и велики део човекових реакција назива несвесним душевним процесима? Само тренутно може бити задовољена потреба нашег ума за јединством, тиме што се једним појмом, психички несвесним, замењују безбројни необично сложени и потпуно непознати нервни процеси који су услов душевних појава. Психички несвесно изгледа онима који у њ верују најчешће нешто „подсвесно", ниже од свесног, аутоматско, оно што је некад било свесно али то више није. Међутим, каткад оно по некима изгледа од почетка подсвесно или „предсвесно", јер није ни било свесно, а многима често изгледа чак тако рећи надсвесно, надлично, те се отуд не говори само о несвесним осећајима, осећањима, асоциацијама, но чак и о несвесном мишљењу, несвесним судовима и закључцима, о несвесним проналасцима. Зато није чудо што се не говори само о различним ступњевима свесности појединих душевних садржаја, о јачој или слабијој пажњи, већ о полипсихизму, о различним врстама душевног живота у истој индивидуи, као што чини нпр. виталист Грасе 1 ), а што је у ствари још Платон некад чинио, разликујући три дела душе (у глави, срцу, и утроби), док је Лајбниц разликовао бескрајно много ступњева свести, одн. различних душевних живота. Ако несвесно не означава непознате физиолошке процесе у телу, на првом месту у нервном систему, онда оно лако постаје универсална, метафизичка сила, принцип света који тако, разуме се, изгледа способан да све објасни, као у немачког филозофа Хартмана, творца чувене „филозофије несвесвога". Свест првобитно служи само животу, одн. спољашњој акцији, која је за живот једино потребна: сва свест је сконцентрисана на циљ, а средство за његово постигнуће су урођени покрети који обично ддедују аутоматски, као што ћемо мало ниже видети. Теккад су покрети безуспешни, они могу, поновљени и појачани, постати за себе свесни. Много што шта од нашег унутрашњег живота што је и сувише слабо и брзо, остаје за увек скривено не само за друге но и за нас саме. То су обично једва приметни чулни осећаји, незнатни покрети, слабе унутрашње реакције, слаба, нејасна осећања и брзе помисли, које уступају место јачима, пошто их ипак од своје стране у неколико модификују, слабе или јачају.

] ) Б-г Огазбе*, ]^а Вш1о§Је ћитате, 1918, р. 215, 243.