Prosvetni glasnik

158

Просветни Гласник

ски, али се не смеју мешати с њима. Место о несвесном душевном животу може се говорити само о физиолошким (животним) условима свести, оним условима који чине да свесни садржаји дејствују и кад више нису свесни, у толико што олакшавају појаву нових свесних садржаја, одн. реакција у којима се у главном обнављају. За потпуно објашњење душевних појава било би потребно знати непотпуно одређене, сталне услове или узроке њихове, дакле оне физиолошке процесе који их условљавају. Међутим, физиолошки процеси у телу, у нервном систему, нарочито у мозгу, најсложенији, најфинији, тако рећи најунутрашњији, још су потпуно непознати. Зато појам психички несвеснога изгледа многима нужна веза између тих непознатих телесних процеса с једне и душевних појава с друге стране. СВЕСТ И ЖИВОТ, МИСАО И АКЦИЈА; ОГРАНИЧЕНОСТ СВЕСТИ Несвесним душевним процесима, као што смо видели, називају се непознати узроци свесних појава. Све што се дешава у души из узрока којих нисмо свесни, против наше воље, механички, аутоматски, где смо потпуно пасивни, назива се психички несвесним. А то је врло често случај у нашем душевном животу, у асоциацијама, у сећању, у вољним радњама, итд. Ми обично нисмо свесни ни њихових непосредних узрока или повода, који су често незнатни, те нам до њих и није стало. Живот захтева озбиљне спољашње акције ради којих свест, пажња, осећање и мишљење функционишу, колико је нужно. На оно што нема никакве везе с акцијом, не осврћемо се док нам се не наметне и изазове пасивну или, могло би се рећи, афективну пажњу. Што је већа пажња сконцентрисана на један циљ, у толико мање остаје енергије за примање других утицаја, и обратно: кад један циљ, једна почетна акција не интересује довољно, пажња тражи промене, расипа се и зауставља и на најслабијим новим утисцима. Никад ми не видимо све у једној ствари, већ само оно што нам се намеће. А нешто нам се намеће не само зато што је у објективном погледу, само по себи најзначајније, нпр. што је најживље, најјаче, но још више зато што субјективно највише значи, што је најмилије или најзанимљивије, што има највише веза с целокупним дотадашњим душевним животом. Искази сведока, очевидаца једног истог догађаја, различни су, и лод претпоставком подједнако верног памћења, на првом месту зато што у ствари сваки, услед утицаја ранијих садржаја, види друго, односно друкчије, а не само зато што су искази намерно обнављање, тако рећи удешавање, ранијих доживљаја за другога који такође, као што је и експериментално утврђено, својим испитивањем утиче неповољно на памћење. Појмљиво је, у осталом, да баш из гих разлога не може бити говора о подједнако верном памћењу. У памћењу, па зато и у делању, има пуно несвесних, т. ј. физиолошких утицаја прошлих