Prosvetni glasnik

162

Просветни Гласник

који је прошао кроз школе и кроз више школе; јер се бојимо да основна наша тековина све дотле неће стајати чврсто док народна интелигенција не буде прожета социалном и државном свешћу, уверењем да само у снажној целини може и појединац бити јак и напредан, али да за ту целину свако мора радити и давати од себе, и чим спремнији и на одговорнијем месту, тим више. Реалистичко образовање, које се више обраћа материји, много наглашавање практичнога момента у васпитању и „спремања за живот" чини нам се да је, како иначе у свету тако и код нас, донело многе горке плодове садашњице, па да се и наша школа, како се то осећа у других народа који мисле о својој будућности, мора ослонити на старе васпитне вредности, комбинујући их са захтевима које на нас ставља савремени живот. За све то налазимо најбоље доказе и потицаје у француском народу, у чијој је психи, без сумње, једна изразита црта идеализма, а ми смо 1918 год. упозорили да је у Француза још пред овај рат настао један снажан покрет за ренесансом класицизма, 1 ) очекујући отуда и ренесансу душе француске. После Рата покрет се овај наставља и налази израза у пројекту министра просвете, IВегап1-а, и сада са много више оправдања, из разлога које није потребно понављати. Стога држимо да неће ни нама шкодити ако у основу „вишег општег образовања" ставимо старе културне језице, који уједно одлично служе и научном циљу средње школе, као приправнице за науке високих школа. Не пишемо ове ретке с том директном намером да критикујемо Нацрт закона, него поводом тога Нацрта и у најбољој намери да начелно учинимо неке предлоге и напомене према којима мислимо да би наша средња школа била најбоље организована, као школа за образовање карактера и као приправница за науке високих школа, што је свакако њезин главни задатак. Док се у Нацрту као задатак средње школе одређује, с једне стране, свестрано и складно васпитање под којим се свакако мисли морално, умно, естетско и физичко, — појам „вишег општег образовања" неодређена је количина све дотле док се не детерминира средствима којима се мисли постићи. Стога о средњем ставу чл. 1 не можемо ништа да . кажемо, а у опште о задатку (циљу) средње школе, гледајући на овај Нацрт, могло би се онда расправљати кад би била означена и срецства којима се мисли циљ постићи. Но ако о средњем ставучл. 1, нарочито^ није могуће говорити, јер се зна колико је ово питање у педагогијској литератури третирано и са како слабим резултатима, можемо ипак тражити да то „више опште образовање" буде за све ученике средње школе подједнако, на истој основи до извесног степена, кад се већ могу запазити посебни интереси, дарови и способности.

1) Види Педагогнјску Књижнпцу, уређује Милан Шевић, св. XV и XVI, стр. 49—50.