Prosvetni glasnik

Верско-Просветни Проблем Муслимана у Нашој Држави 173

мале школе зване куттаб (данашњи мектеби), у којима се учило читање и писање Курана, главне истине Ислама и по где који део Курана на памет. У њима су предавали људи вешти писању, и то бесплатно ако је учитељ био имућан, а уз припомоћ ученичких родитеља у облику дара, ако је он био сиромашан. Држава није ништа плаћала, нити се у то мешала. Док је Ислам био раширен само међу Арапима, остало је све учење и расправљање у џамији. Кад се Ислам проширио и на не-Арапе, који су морали научити најпре арапски, да би могли слушати расправе и предавање по џамијама, почело се са учењем арапског језика, па је тако почела арапска филологија, која је узела доцније најшире размере и чак постигла најсавршеније резултате. У џамији је учење било удешено тако да је научник почињао предавања, и њему би дошли ученици да га слушају; ако би научник био јак и вешт, слушаоци би му остали, а у обратном случају, они би отишли другом научнику-предавачу, а оног напустили. Слушаоци су дакле одлучивали да ли је један научник добар или не. Редовни слушаоци једног научника добијали су потпис од њега да су га редовно слушали, назначивши и тему предавања, али ова сведоџба није вредела док у пракси кандидат не стече признање, и то опет од слушалаца. На овај начин се предавало широм целог исламског света, и на овај начин у џамијама ударени су основни темељи од сва четири исламска ритуса (мезхеба), и то теолошке и правно-друштвеие природе. Из практичних разлога, а нарочито ради великих потешкоћа за не-Арапе, који су имали матерњи језик неарапски, основане су поред џамија нарочите зграде где су долазили они који су свршили мектеб, т.ј. научили читати и писати, а то су медресе, где су почетници учили арапски језик, да би доцније могли слушати друга предавања. На тај начин постале су медресе од прилике у XI веку. Мало по мало прелазило је предавање из џамије у медресу, па је ова постала оно што је била некад само џамија, и била је и као средња и као виша школа. Број година за апсолвирање није био одређен, него је слушалац добијао потпис професора (мудериса) кад се осећао способним да сам може самостално наставити даље изучавање и предавати другима. Сва ова предавања и све ове школе биле су потпуно независне од државе, и ова их није материално помагала. Џамије, медресе и мектеби су оснивани од појединих добрих људи који су легатом остављали своје имање за исхрану и издржавање професора и ученика. Како је била велика љубав према науци и велика побожност света, није било у целом исламском свету ни једног малог места где није било џамије, медресе и мектеба, а у већим местима било их је више, док их је у врло великим местима било врло много, н.пр. у Багдаду било је 100.000 џамија, поред којих су се налазиле медресе, са потребним књижницама (кутубхаме).