Prosvetni glasnik

174

Просветни Гласник

Поред овога, приватном инициагивом, у домовима великаша одржавали су се учени састанци, па су тако настала поједина учена друштва (академије), болнице и опсерваторије. Из свих ових установа регрутовани су научници и чиновници свих врста у свим исламским државама. Овакав систем образовања је био код свих муслиманских народа, оних у Великој Азији, Малој Азији, Африци и Европи (Шпанија, и доцније Балкан и делови Русије). Дакле, овакав систем је био и код нас на Балкану, где су га донели Турци, и све је овако остало до увођења реформи у Турској Царевини, кад су се поред ових школа почеле уводити школе у модерном европском смислу. Увођење нових школа није укинуло ни медресе ни старе мектебе, него им је само умањило важност код практичнијих и модернизованијих муслимана, који су се хтели образовати чисто световњачки. На овај начин у Турској Царевини налазимо мектебе и медресе у старом смислу које се издржавају од вакуфа (појединих задужбина добрих људи), поред државних мектеба почетних, средњих и виших, које издржава држава или општина по државном уређењу. У нашој домобини, с обзиром на образовање муслимана, имају у у главном два дела, која се мало разликују између себе. Први је онај део наше домовине који је испао из области Турске Царевине Берлинским Конгресом, а то је Босна и Херцеговина, а други је онај део који је ослобођен 1912 год., а то је Јужна Србија. Овима може да се дода као неки трећи тип Црна Гора, где су муслимани некако у средини између оних у Босни и оних из Јужне Србије. У Босни и Херцеговини Аустрија је завела модерне основне школе и друге даље за све грађане подједнако, али ради консервативности муслимана оставила је мектебе и медресе као чисто верске школе, које се издржавају из вакуфских средстава. 1909 год. је узакоњен „Штатут за аутономну управу исламских вјерских и вакуфско-меарифских послова у Боски и Херцеговини", у коме су законом признати мектеби и медресе. Муслимани су дужни да иду, и то мушки по свршеној седмој, а женске по свршеној шестој години, у мектеб (§ 160), а ако родитељи не би послали децу, присилиће их на то власти (§ 161). Тек по свршеном мектебу муслиманско дете може бити примљено у државну основну школу (§ 162), где опет у наставном плану има веронаука, коју предаје муслиманима за то способан муслиман. Кад муслиманско дете сврши мектеб, може да не иде у основну школу, него, ако има 12 година, може наставити медресу, којаје параграфима уређена, али која је у ствари остала дегенерисани тип старе арапске медресе. Како се у мектебу учи само арапска писменост, а од неко доба и незграпно сложена арапска слова за српски језик, остане потпуно неписмен муслиман који оде на даљу „науку" у медресу. Ме-