Prosvetni glasnik

Верско-Просветни Проблем Муслимана у Нашој Држави

175

дреса сада служи заправо да регрутује сеоске муслиманске свештенике, и да би, по § 172 и § 173, њезини питомци били опроштени од служења војске. Она деца која пођу иза мектеба у основну школу, сврше је обично у 13-ој или 14-ој години, а ако наставе гимназију, матурирају у 21-ој или 22. години живота, кад обично њихови вршњаци других вера заврше университетске студије; она деца која пођу у медресу остану потпуно неписмена за животну потребу, поред онога што остану потпуно неспособна за сваки рад. Верска традиција наших муслимана, урођена консервативност и пакост и срачуната политика аустријске управе, чини да свака генерација муслиманске деце изгуби за практични живот пуне три године у првом случају, јер мектебске студије трају три године, а у другом случају да остану потпуно неписмена и нсспособна за живот. Код практичнијих духова и код интелигенције било је увек протеста на овакав школски систем, али аустријска политика знала је увек да искористи консервативност, а у томе су је помагали увек демагози и плаћеници. И сада постоји велико незадовољство против овог школског система, али данашњи политичари муслимански, заснивајући политику на вери, не смеју да загризу у тај проблем, и ако их већина увиђа да овако не ваља, па многи шаљу своју малу децу мимо „Штатут" директно у основну школу, а о медреси за себе и не воде рачуна, док су у јавности у стању да направе министарску кризу ради опстанка тих школа. У ствари, треба реформисати тако мектебску наставу, да муслиманско дете научи читање Курана и основне принципе Ислама, а да опет не губи у годинама, или ако губити мора, јер је арапско писмо врло тешко, онда да губи што мање. Што се тиче медреса, оне би се требале реформисати тако да се у њима уче и потребни светски предмети, да им се редуцира број на стварну потребу и одреди време трајања студија. У оним крајевима наше домовине који су ослобођени 1912 год., стоји тако исто што се тиче потребе ових школа, мектеба и медреса, само је ту ствар много компликованија. У јужној Србији много је хетороген муслимански свет, који се састоји из три разна народа, и то од Срба муслимана, Арнаута муслимана и Турака муслимана, који говоре три различита језика, па имају све различито сем вере и заједничког осећаја да су изашли из склопа једне муслиманске државе, па дошли у немуслиманску. Како се ова промена недавно десила, они су куд и камо неповерљивији према немуслиманској држави него Босанци, па су према томе много консервативнији од њих. Иза ослобођења 1912 год. наше просветне власти нису имале никаква програма у питању школовања муслимана, — бар тако изгледа по њиховом раду, који је био или никакав, или је сваки надзорник школски имао своју просветну политику.