Prosvetni glasnik

176

Просветни Гласвик

Једино је било заједничко при том послу да су сви имали пред собом за хомогену српску и православну Србију створене школске законе, и да су сви зазирали од мектеба и медреса као неких националних турских или арнаутских школа. Резултат оваквог рада је више него страшан. По њему, остале су огромне масе муслиманске деце без икаква школовања и створено је национално школско питање. Да су наше просветне власти одмах увиделе да заосталост и консервативност муслимана захтева да се то питање проучи озбиљније и да су на њему радиле еластичније, ствар би друкчије стајала. Требало је одмах раставити верско просвећивање од светског, па га посебно решавати и израђено у хармонију довести. Требало је одмах знати да ће се ови муслимани показати исто тако консервативним у верском просвећивању као и Босанци иза окупације, и још и данас, па им омогућити да уче читање Корана и основних принципа своје вере засебно, и то тумачено с арапског на дечји матерњи језик, како је то у Босни, али само одредити термин до којег времена, и до којег доба дете мора с тим свршити. Уз ово требало је одмах укинути јутарњу школску молитву у оним крајевима где желимо у школу намамити и муслиманску децу, па ако би се које муслиманско дете уписало, одмах поставити у школи бар хонорарног вероучитеља. Али овога свега није било, и ако је нешто било, то је било несолидно и једнострано, да је сада завладала права бојазан код муслимана од наших школа, а с тим створено и национално школско питање. Нигде нема више деце без школе, више деце која се клатаре и ништа не раде, као данас у нашој Јужиој Србији међу нашим грађанима муслиманске вере. Уз ово још долази факат да у Јужној Србији нема ниједне хумане установе и ниједног културног и хуманог друштва које није почело освештењем темеља од православног свештеника или његовом којом другом верском церемонијом; да се све културне, хумане и државне манифестације врше помпезно са службом у цркви, да се наниже дуг број службених парастоса и благодарења, да се у свим школама службено слави Св. Сава, поред његова културног карактера, и с крстом у руци и низом православних свештеника. Ми се нећемо упуштати у историјски значај ових појава, ни на традицију нашег народа из доба ропства и средњег века, али морамо да констатујемо да све ово даје Србији карактер хришћанске, православне државе, поред свега њезина стварног либерализма и антиклерикализма, и да је у очима наших грађана муслиманске вере приказује у потпуно друкчем светлу него је у ствари, па да се плаше и боје ње и свега њезина културног рада међу њима. Од колике је важности за нашу државну и националну идеју да не буде овако него обратно, доказ је то што нам је Јужна Србија најзаосталија, што је јавна безбедност тамо најгора, што наши државни непријатељи у том делу наше домовине највише раде и највише имају успеха.