Prosvetni glasnik

Морално Припремање Деце за Друштвени Живот

179

земље приватних сопственика, зграде за друштвене потребе, железничке пруге и т. д. Драгоцено осећање правде треба чувати и не угушити у души детињој, а зато је потребно помоћи му да уме да посматра своје мисли и своја осећања, да буде начисто с тим зашто је неизбежна несугласица између закона и индивидуалног осећања правде. А цело огромно питање о правди у подели земних добара? Правда и једнакост? С тим ни одрасли човек није увек начисто, а камо ли један млад створ. Међутим, он је дужан да пречисти с тим, живот то изискује. На страну, пак, тако модерну и тако брижљиво распрострањену у знатном степену као овога пута, идеју комунизма, која нарочито тиме и захвата младе умове што искоришћава њихова млада осећања правде. А зар није дужност васпитача и педагога да деци објасне да правда и свеопшта једнакост нису исто, као и то да неједнакост и дељење "добара, постојање богатих и сиротих, свакако, не зависи само од моћнога стања уклоњене социалне неправде, већ да зависи, пре свега, од унутрашње неједнакости људи међу собом, и да неједнакост природних особина или способности јесте општи органски закон. Природа се не покавља. И да у томе нема и не може бити неправилности. Да неправедност наилази само у неједнаком односу закона према људима и људи према закону, у подјармљености слабих од стране моћних, и т. д. За све то, деца имају пуно способности да то разумеју већ у добу од 15—17 год., и потребно је да и они размишљају, у даним случајевима, и о тој теми, да би могли сачувати здравим своја морална осећања, да би се уздржали од срдитости, да би се најзад спасли штетног утицаја веште комунистичке софистике. Самовладање, тј. умети управљати собом, својим осећањима и страстима, била је увек цењеном особином. Њу су уздизали још стари мислиоци (на пример Соломон). Постепено развијање самовладања дубоко се разликује од степена општег културног развитка људи. Али никада што је могуће јаче развијање самовладања није имало таквог значаја као сада, а нарочито с погледом на компликацију савременог друштвеног живота. Но и ако је неизбежно за свакога у савременим условима живота да ради са другима у заједници, да се договара, не слаже, расправља итд., при свем том, тешко је опходити се са човеком ненавикнутим на самовладање. А научити се самовладању из књига, не може се. Томе се треба навићи. А зато је потребно израђивати себе не у добу свеучилишном, већ почети од доба кад младо биће тек почне да размишља о питањима самоусавршавања, а то је у добу средње школе. Самовладању, пак, не треба навикавати децу још из иајранијег доба, али ученицима средње школе може се већ говорити о томе као о озбиљном задатку, треба их позивати на њихову свесну саморадљивост у томе правцу. Зар не треба објаснити деци да, кад не би било у њих развијено осећање управљања собом, они никада не би могли, са изгледом 12*