Prosvetni glasnik

180

Просветни Гласник

на успех, борећи се у животу, достићи те резултате које би они, по својим природним способностима, с правом могли очекивати ? Без самовладања нема и не може бити друге најдрагоценије особине или навике — самодисциплине. У педагошкој и у општој литератури довољно се говорило о значају дисциплине, као и о значају њеног недостатка. То је јасно. И школа, било то рђаво или не, изискује од деце дисциплину, временом, мању или већу. Дисциплина пак наметнута, основана на потчињености установљених правила и послушности прописа претпостављених, јесте једно, док је самодисциплина нешто сасвим друго, и, ако не више, а оно ни мање важно. Навикавамо ли ми потребним начином децу тој организованој самодисциплини, т. ј. добровољном покоравању с^рјој вољи и сопственој речи? Међутим, тешко је замислити, при савременим условима, правога (без обзира, великог или малог) друштвеног чиниоца без самовладања и добро развијене самодисциплине. Мени изгледа апсолутно потребним активно и снажно помагање деци да развију у себи те особине. Ту треба искористити и однос према разуму, и однос према осећањима, па чак и према самољубљу. Учествовање деце у организацијама свих врста и у друштву, дају паметном и пажљивом васпитачу богат материал који помаже развијању дисциплине код деце. Дечја наклоност ка установљавању опшег поретка, закона школског и ваншколског живота деце, појава потребе за обраду таквих правила и чврсто усвајање идеје о потреби да се строго придржава свих тих обрађених и успостављених правила, — све је то од неоцењиве вредности за привикавање деце самодисциплини. За те циљеве могу бити искоришћене дечје заједнице сваке врсте, екскурсије, свечаности, па чак и забаве. У свакој прилици треба обраћати пажњу деци: прво, на потребу успостављања општих правила и закона (правила забава, подела обавеза, законска правила датога друштва итд.), потребу да се међу собом разумеју кад се по некад хоће нешто заједнички да уради; друго, на посао око установљених заједничких уређења и правила, и најзад на безусловну потребу испуњавања свих правила савесно и тачно, без обзира на'то да ли је то ученицима пријатно или не. Никада наметнута дисциплина, тј. умети се потчинити и слушати, не може заменити самодисциплину. Прелаз из мрачнога стања привикнуте покорности и послушности ка потпуној разузданости и анархији сасвим је прост и психолошки могућ. Ако само ослаби или ишчезне та власт која је управљала и, у случају неиспуњавања заповести, кажњавала, — човек који је научио само да слуша и да се потчињава осећа се чудновато, без уздржавања, и сасвим лако пада у необуздану анархију. Требало би, упоредо са потребном способиошћу послушности, да буде довољно развијена способност, навика, свесног и добровољног потчињавања туђој вољи (наредби, правилу, закону, сопственој речи), ван сваке зависности од тога постоје ли мере принуђавања или не. И такве