Prosvetni glasnik

Морално Припремање Деце за Друштвени Живот

181

способности, таква навика могу се постићи само постепено и само личним радом младога бића. Рад педагога и васпитача двогубо толико им помажу у том, речима, објашњавањем, саветима и, најзад, пре свега и више свега, личним примером. У вези с напред реченим, изгледа стварно потребно уношење и по неких озбиљних коректива у општи школски васпитни систем. Мени се чини да би школско уређење требало да се организује с једне стране на јакој дисциплини, на строжијем изискивању тачно извршених, за децу прописаних школских правила; а с друге стране, на допуштању ученицима што је могуће веће независности и слободе делатности. Школска правила, а нарочито забране, корају бити сведени на минимум, а морају дати ученицима и право и могућност слободног решавања при већини случајева у школском животу. Препуштање целог низа школских питања на опште решење самих ђака и међусобно договарање, може имати само корисно значење у васпитном и моралном односу. Треба ићи на то да ученици, организовани, сви скупа решавају своја општа питања, да би се научили паметном расуђивању и решавању, и да би се привикли на јако и свето одржавање општих примљених решења. Тим путем, школа може, и по мом јаком убеђењу она је дужна, да усади у детињу душу осећање законитости и дубоко уважење законо-установљених правила. Ако се не развија у деци навика ка дисциплини, поштовање поретка и осећање законитости, да ли је онда могућно постићи да ти грађани у свом зрелом добу располажу високо цењеним осећањем моралне одговорности ? Међутим, у свакој демократској земљи, где су грађани у ствари господари своје земље и вођи њене судбине, апсолутно је нужно да сваки од њих осећа свим својим бићем моралну одговорност за све што се његовим учешћем дешава у држави; нико не сме бити само посматрач или неутрални сведок разних појава и догађаја у својој отаџбини. Тип човека апатичног и индиферентног за цео државни и друштвени живот, јесте тип антидемократски, тип дубоко шкодљив. Савремена школа не сме да ствара такве људе; на против, она мора тежити томе да васпитаници који су кроз њу прошли осете дубоко у себи осећање моралне одговорности. Зато је врло потребно да се деца привикну томе осећању, испрва на делу и разним постављеним, њима приступачним и блиским захтевима. Може ли се неким случајем очекивати да човек буде способан да осети своју моралну одговорност у односима судбине и части своје отаџбине, ако се он није претходно навикао да на малим стварима осећа одговорност пред другим и пред својом савешћу у тачном испуњавању апсолутно сваке на себе узете обавезе? Нарочито ако се ова примљена обавеза тиче опште ствари и општег интереса. У циљу развијања и јачања тог моралног осећања код деце, мени изгледа сасвим остварљиво да се деци у што ранијим годинама да мо-