Prosvetni glasnik, Jul 01, 1923, page 86

438

Просветни Гласник

великог скока, модерни мајстори Гуно, Бизе, Масне, д'Енди, Шабрие, Цезар Франк, па модерне импресионисте Дебиси, Равел, де Северак, Русел, представници су хармонске музике у којој хомофоно хармонско сенчење преовлађује над контрапунктским сплетањем и преплетањем гласова. Латинац хоће јасности. Јасност је у хомофонији. Драмска музика само ако је таква може да дејствује непосредно. Бизе је то осећао, и Бизе је то прихватио, развијао и развио до невероватног савршенства. Сав његов став у музичким облицима које је израђивао био је концизан, јасан, убедљив, и с тога драматичан. Не наука, него инстинкт. Та особита наклоност за хармонску интересантност довела га је и до музичког колорита у опште, а у оркестру нарочито. Бизе је био један од првих музичких сликара у савременом смислу те речи, уз Фелисиана Давида, Лалоа, Берлиоза, Р. Вагнера и Листа. Његов оркестар, који у драми тако живо подвлачи све и најситније детаље карактеристичних особина личности на сцени и ситуација у којима се радња сналази, тај оркестар у исти мах баца најразнобојније зраке на сцену, и све титра у ниансама звучних боја, живих, транспарентних, добро нађених, добро распоређених. Његова музика, то је симфонија звучних боја које он нарочито вешто измамљује из разних комбинација дрвених инструмената као целине — ах, како су дивне те боје у Кармен- партитури! — затим у споју дрвених инструмената са гудачким оркестром, са хорнама, и најзад са лименим инструментима. А шта рећи о боји коју измамљује помоћу реперкусионих инструмената: дахира, триангла, малог добоша, тимпана? Свуда исти геније музичкога сликарства, свуда исти инстинкт колористе помоћу звукова. Бизе је волео егзотику. „Много дражи је нашао у етнолошком градиву својих сижеа, и осим Болера и сликовитих модулација његове кантате Васко, није ни најмање случајно да му је Ђамиле дошла из Египта, Кармен из Шпаније, Арлезианка из Провансе, Леиа цура из Перша из Скотланда, а Ловци бисера с истока. Бизе је најтипичнији егзотичар међу лирским оперским композиторима, и колико год уме, он бојадише бојама које је позајмио са националног тла, и ако не потпуно правим, ипак врло ватреним" (Оскар Би). Као колориста, егзотичар, он је, поред мелодијских флексија карактеристичних за поједине националне одлике разних музичких фолклора, и поред специфичних хармонских комбинација, примењивао и специфичне ритме. Један од најбизарнијих генија ритмичког сенчења и ритмички оригиналног таласања био је Жорж Бизе. Али, и то богатство специфично његових мелодијских линија; и та разноврсност хармонских комбинација; и та жива палета звучних боја; и та гипка оригиналност чудних ритмова, и та слобода да све те нове. елементе унесе у шаблон старе опере, учиниле су огромно да Бизе са својим делима није могао да продре. Она су, једно за другим, после