Prosvetni glasnik

438

Просветни Гласник

великог скока, модерни мајстори Гуно, Бизе, Масне, д'Енди, Шабрие, Цезар Франк, па модерне импресионисте Дебиси, Равел, де Северак, Русел, представници су хармонске музике у којој хомофоно хармонско сенчење преовлађује над контрапунктским сплетањем и преплетањем гласова. Латинац хоће јасности. Јасност је у хомофонији. Драмска музика само ако је таква може да дејствује непосредно. Бизе је то осећао, и Бизе је то прихватио, развијао и развио до невероватног савршенства. Сав његов став у музичким облицима које је израђивао био је концизан, јасан, убедљив, и с тога драматичан. Не наука, него инстинкт. Та особита наклоност за хармонску интересантност довела га је и до музичког колорита у опште, а у оркестру нарочито. Бизе је био један од првих музичких сликара у савременом смислу те речи, уз Фелисиана Давида, Лалоа, Берлиоза, Р. Вагнера и Листа. Његов оркестар, који у драми тако живо подвлачи све и најситније детаље карактеристичних особина личности на сцени и ситуација у којима се радња сналази, тај оркестар у исти мах баца најразнобојније зраке на сцену, и све титра у ниансама звучних боја, живих, транспарентних, добро нађених, добро распоређених. Његова музика, то је симфонија звучних боја које он нарочито вешто измамљује из разних комбинација дрвених инструмената као целине — ах, како су дивне те боје у Кармен- партитури! — затим у споју дрвених инструмената са гудачким оркестром, са хорнама, и најзад са лименим инструментима. А шта рећи о боји коју измамљује помоћу реперкусионих инструмената: дахира, триангла, малог добоша, тимпана? Свуда исти геније музичкога сликарства, свуда исти инстинкт колористе помоћу звукова. Бизе је волео егзотику. „Много дражи је нашао у етнолошком градиву својих сижеа, и осим Болера и сликовитих модулација његове кантате Васко, није ни најмање случајно да му је Ђамиле дошла из Египта, Кармен из Шпаније, Арлезианка из Провансе, Леиа цура из Перша из Скотланда, а Ловци бисера с истока. Бизе је најтипичнији егзотичар међу лирским оперским композиторима, и колико год уме, он бојадише бојама које је позајмио са националног тла, и ако не потпуно правим, ипак врло ватреним" (Оскар Би). Као колориста, егзотичар, он је, поред мелодијских флексија карактеристичних за поједине националне одлике разних музичких фолклора, и поред специфичних хармонских комбинација, примењивао и специфичне ритме. Један од најбизарнијих генија ритмичког сенчења и ритмички оригиналног таласања био је Жорж Бизе. Али, и то богатство специфично његових мелодијских линија; и та разноврсност хармонских комбинација; и та жива палета звучних боја; и та гипка оригиналност чудних ритмова, и та слобода да све те нове. елементе унесе у шаблон старе опере, учиниле су огромно да Бизе са својим делима није могао да продре. Она су, једно за другим, после