Prosvetni glasnik, Jul 01, 1923, page 96

448

Просветни Гласник

НЕОДГОДИВИ ЗАДАЦИ НАШЕГ ПЕДАГОШКОГ НАУЧНОГ РАДА 1. На хиљаде готових учитељских соба чека на учитеље. Хиљаде села чека на школске собе и иа учитеље. Кад би ми образовали учитеље по данашњем систему, требали би око 250 нових учитељских школа, ако ћемо у десетак година да намаккемо најнужнији број учитеља. „Еуропејски" проблем је питање образовања учитељева на факултету, а наш је проблем питање како образовати у овај час, уз ове материалне и културне прилике, на десетине хиљада учитеља. С одговором на то питање не можемо чекати док се поправе културне и економске прилике; јер: кад би се оне могле поправити без школе, онда нам школе не би ни требале, или боље речено — школа би онда за нас била један културни луксуз. 2. Напредни народи траже факултетско образовање за учитеља поради педагошке стручне образованости, па поради опће човјечје образованости. Наставник васпита својом личносШи, а знање му је средство међу другим средствима. Не педагошко знање и наука, него искуством и науком развијени и усавршени педагошки такт и педагошка разумност и осјетљивост с једне стране, а с друге јака морална и социална, науком просвијетљена, уразумљена свијест учитељеве самосталне личности, то чини учитеља, и то тражи његову факултетску спрему. Американци, у својим великим градским школама, имали су већ одавна као равнатеље потпуне, самосталне и сигурне педагошке личности, с одређеним и сигурним назирањем на свијет, на природу и на људско друштво. Ови равнатељи су руководили, и руководе, у пуном смислу ријечи, дневном упутом за сваки поједини рад, учитеље своје школе, који су били толико образовани да могу слиједити ту упуту и просудити на непосредним последицама је ли рад ваљан према добивеној упути. Наш је проблем: како образовати оне, народу, држави и родитељима поуздане, педагошки самосталне и поуздане личности које ће као надзорници и непосредни вође руководити учитеље; како одабрати учитеље који ће моћи да схвате упут и да слиједе водство. Ми смо народ у литерарној култури млад и наиван, па не разликујемо разум од науке, ни личну племенитост и углађеност од умјетности; ми цијенимо више производе науке и умјетности него човјека, поуздајемо се више у њих него у човјекову личну врлину и снагу. Брже ћемо опазити свој погрјешни, по народ и државу ванредно штетни назор, ако мотримо педагошки рад Енглеза, него онај Нијемаца и Француза. А до ваљаног ријешења питања како ћемо доћи до, за наше прилике безувјетно потребних надзорника поузданих и просвјетљених вођа, па