Prosvetni glasnik

448

Просветни Гласник

НЕОДГОДИВИ ЗАДАЦИ НАШЕГ ПЕДАГОШКОГ НАУЧНОГ РАДА 1. На хиљаде готових учитељских соба чека на учитеље. Хиљаде села чека на школске собе и иа учитеље. Кад би ми образовали учитеље по данашњем систему, требали би око 250 нових учитељских школа, ако ћемо у десетак година да намаккемо најнужнији број учитеља. „Еуропејски" проблем је питање образовања учитељева на факултету, а наш је проблем питање како образовати у овај час, уз ове материалне и културне прилике, на десетине хиљада учитеља. С одговором на то питање не можемо чекати док се поправе културне и економске прилике; јер: кад би се оне могле поправити без школе, онда нам школе не би ни требале, или боље речено — школа би онда за нас била један културни луксуз. 2. Напредни народи траже факултетско образовање за учитеља поради педагошке стручне образованости, па поради опће човјечје образованости. Наставник васпита својом личносШи, а знање му је средство међу другим средствима. Не педагошко знање и наука, него искуством и науком развијени и усавршени педагошки такт и педагошка разумност и осјетљивост с једне стране, а с друге јака морална и социална, науком просвијетљена, уразумљена свијест учитељеве самосталне личности, то чини учитеља, и то тражи његову факултетску спрему. Американци, у својим великим градским школама, имали су већ одавна као равнатеље потпуне, самосталне и сигурне педагошке личности, с одређеним и сигурним назирањем на свијет, на природу и на људско друштво. Ови равнатељи су руководили, и руководе, у пуном смислу ријечи, дневном упутом за сваки поједини рад, учитеље своје школе, који су били толико образовани да могу слиједити ту упуту и просудити на непосредним последицама је ли рад ваљан према добивеној упути. Наш је проблем: како образовати оне, народу, држави и родитељима поуздане, педагошки самосталне и поуздане личности које ће као надзорници и непосредни вође руководити учитеље; како одабрати учитеље који ће моћи да схвате упут и да слиједе водство. Ми смо народ у литерарној култури млад и наиван, па не разликујемо разум од науке, ни личну племенитост и углађеност од умјетности; ми цијенимо више производе науке и умјетности него човјека, поуздајемо се више у њих него у човјекову личну врлину и снагу. Брже ћемо опазити свој погрјешни, по народ и државу ванредно штетни назор, ако мотримо педагошки рад Енглеза, него онај Нијемаца и Француза. А до ваљаног ријешења питања како ћемо доћи до, за наше прилике безувјетно потребних надзорника поузданих и просвјетљених вођа, па