Prosvetni glasnik

45*

Васпитање за национално јединство

707

разори нашу националну заједницу, било би под владом тога интереса само један јак подстицај за наш општи напредак. А да интерес за ширу националну заједницу може да савлада племенску и покрајинску суревњивост, показују примери уједињења немачког, талијанског, америчког. Сви ти народи имали су при свом уједињавању у суштини исте ове Тешкоће са којима се и ми боримо, и код свију је интерес за целину на крају ипак изашао као победилац. На који начин је то могуће ? Просто помагањем и гомилањем свију оних активности у социалном животу које буде и јачају интерес за целину, или краће речено — „вежбањем" тога интереса. Ту је на првом месту рад свију оних удружења чија организација обухвата све наше крајеве, а која немају никакав племенски или конфесионалан карактер. Била она политичка, стручна, школска, уметничка, гимнастичка, економска, — њима је увек циљ какав општи интерес, независно од вере и племена. Остварујући свој задатак, она не само навикавају своје чланове на једну сарадњу ширу од племенске, него их уједно вежбају да посматрају и мисле о стварима са гледишта општих интереса. У том погледу, разуме се, најважнију улогу игра сама државна заједница, која у виду општег права гласа даје сваком грађанину могућност да утиче на јавне послове који интересују сва три племена. Потребно је само да сва три племена буду у довољној мери свесна те сарадње. Чисто лична, приватна делатност човекова може такође будити националну свест, кад човек разуме националну важност онога што ради. Јер свака струка и професија има значаја не само за оног који је обавља, него и за национални живот чији је саставни део. Зато је идеал сваког стручног образовања да ученика подробно упозна и са том социалном страном његова позива, и да га навикне да и у своме стручном послу социално мисли. Школе у опште делају у томе правцу упознајући ученике са националним значајем оних наука које уче, или културних удружења којима припадају, или националних свечаности у којима учествују. При важнијим националним свечаностима требало би увек да учествују на неки начин и школе, јер то је (поред соколских слетова) тако рећи једина национална активност у којој могу да узму учешће и деца и млађи ученици. Један од најјачих чинилаца у стварању једне шире цационалне солидарности јесте физичко и духовно сарађивање на подизању и одбрани заједничке отаџбине, нарочито у критичним тренуцима као што је рат. Зато се препоручује за те моменте једна таква подела социалног рада која би омогућила сарадњу и школске младежи у том послу (Р. ВоћћШ).