Prosvetni glasnik

708

Просветни Гласнмк

Народна историја има, између осталог, и тај задатак да омогући школској омладини да духовно проживи све важније такве борбе из народне прошлости. Зато се ратови из народне историје не смеју изостављати и скраћивати, ма да то не значи да их омладина треба механички да учи на памет. Понављања — у народној историји више него ма у ком другом предмету — треба да буду више у виду прерађивања, које борбама из прошлости има да даје увек нову драж и нов интерес. Само излагање пак народне историје, и ако увек научно тачно, не мора бити и научнички хладно и неутрално, него тако да може пробудити саосећање ученика са нацијом, са њеним борбама, недаћама и успесима. Најзад, и културна историја може се излагати са гледишта људске борбе с тешкоћама које ствара природа. Сваки корак у културном напредовању нашег народа представљао би са тога гледишта једну победу у тој борби. Тако излагана, културна историја развијала би исто тако јак интерес за унутрашњи напредак нације, као што историја ратова развија интерес за њене спољашње борбе. Уз то, навикавала би подмладак да и обичан свакидашњи живот појединаца посматра са гледишта социалног. Пружајући преглед појединих области социалног живота, и конкретне услове њихова развића, културна историја самим тим класификује и сређује учениково искуство на социалној основи, и тако образује у њему једно социално гледиште на свет, без чега је немогуће социално и национално мислити. Државно-грађанска настава и друга социална знања која се стичу у школи, допуњују у том погледу културну историју. — Један саставни део васпитања за социално и национално мишљење јесте и навикавање подмлатка да вредност људи цени са гледишта социалног, ужег и ширег, и да интересе уже потчињује интересима шире заједнице и у томе погледу. Поред васпитања националним делањем, националним мишљењем и националном прошлошћу (историјом), треба споменути и сугестију и њено васпитно дејство на национални интерес. Најјаче и најповољније сугестивно дејство имају несумњиво политичка борба и јавна дискусија — у колико се воде у име општих интереса нације. Све оно што би наше политичке борбе упутило тим правцем, допринело би врло много образовању једне шире националне свести. Јер политичка борба располаже најјачим сугестивним факторима: личности од престижа, штампа, омладина загрејана за политичке идеје, велике сугестивне гомиле (зборови и митинзи), итд. Особито штампа, свакодневним понављањем сугестија једне врсте, доприноси много њиховој победи. Али ти исти чиниоци сугестије могу се употребити (и употребљују се) и за племенску и верску искључивост, — дакле против националног јединства. Зато развијање националне свести изискује уједно и сузбијање те искључивости. Ту опет важи једно правило које, изгледа, подједнако одобравају и социална теорија и социална пракса, а против