Prosvetni glasnik

Васпиташе за национално јединство

. \ 709

којег се код нас много греши, нарочито у штампи. На име, може један политички или социални програм бити ма како „неостварљив, апсурдан и смешан", он се код масе не може сузбијати директно, доказујући његову апсурдност и неостварљивост, него само индиректно: игноришући га мање или више и инсистирајући на свом програму (у овом случају, дакле, на програму државног и националног јединства), и то с више страсти, с више убеђености и с више одлучности него противна страна што чини. Јер оно што је најзаразније у социалном животу и што осваја масе, то је емоција, искрена убеђеност и одлучност. Одвраћати масе од неког програма скоро је исто што и агитовати за тај програм, јер сугестије (а маса следује поглавито сугестијама) делују само као позитивне, не као негативне. Отуда је много лакше улити некоме идеју да нешто јесте, него га разуверити или сугерирати му да нешто није, као што је лакше, опрезно и издалека, наметнути му идеју да нешто учини, него обратно — да нешто не чини. Та немогућност негативне сугестије мора се имати у виду при свакој социалној борби, па и овој коју има да издржи идеја националног јединства.') Као год племенску, тако и верску искључивост најбоље је сузбијати посредно: не вређајући осетљивост ниједне конфесије, ширити само научну културу и популарисати њене практичне резултате, — у медицини, техници, агрикултури, индустрији и на другим пољима практичног живота. Ти резултати и идеје на којима се они заснивају, отклониће сами временом духовне преграде које нас данас раздвајају. Црквени поглавари требали би ипак и изрично наглашавати да не проповедају међусобну нетрпљивост, него љубав и слогу браће трију вероисповести. То им налаже не само лоајалност према народу и држави, него и интереси саме цркве. Јер најопаснији непријатељи сваке цркве нису више, као некад, друге цркве и друге вероисповести, него, они који у верској нетрпљивости гледају сметњу националном и државном јединству, а то је у првом реду сама држава, која је иначе природан савезник и пријатељ цркве кад ова не руши њене темеље. Под таквим околностима, они који организују народ за „верску борбу", нису при') Врло опасан супарник националног осећања јесу материални интереси. Зато је модерна држава, поред неге националног интереса (као једног од главних извора своје снаге), преузела на себе и економске функције и старање о материалним интересима својих грађана. Тиме је, разуме се, успела да избегне многе опасне сукобе између националног и материалног интереса. С друге стране, једнолик, стереотипан начин на који држава подмирује материалне потребе својих чиновника доприноси знатно да се код њих мишљење о тој страни живота сведе на минимум. Најзад, и дуже школовање, којим држава условљава чиновнички положај, често успављује материални интерес човеков, држећи га (баш у годинама кад се све страсти и интереси најлакше развијају) ван праве економске борбе, која једина може материални интерес развити до страсти, до „ћивтизма".