Prosvetni glasnik

Свети Никола

41

његове везе са божанствима из старе вере, имати да претпоставимо два утицаја: једа« бисмо могли назвати оријенталсковизантијским; други утицај био би наше старе вере. За Светог Николу каже се да је „вечито на води, и да држи кључеве од свих седам извора да се људи не потопе. Јер кад би пустио воду, сви би се потопили". Ово веровање о Светоме Николи и напомена да је он „вечито ;на води", карактерише га, у извесној малој супротности са Светим Николом из других наших веровања и легенада, као право и искључиво божанство вода; у исто време и као веома моћно божанство, с обзиром на то да оно претпоставља код Светог Николе оне функције које имају еајвећа ориентална божанства небеског океана. Веровање је свакако оријенталног порекла, и могло је ући у народ преко каквог апокрифа (у првој књизи Мојсијевој потоп је изазван тиме што су отворени извори бездану и уставе небеске), или-је дошло са Оријента непосредно. Оријентално-византијског порекла је, можда, и један култни обичај о Светом Николи. У источној Србији жртвује се свецу, о његовом дану, риба шаран, и то на тај начин што се метне у никољски колач и с њим заједно испече. За такав обичај не можемо наћи сигурне аналогије у нашој старој вери. Код Грка, међутим, рибе су жртвоване Посидону. С обзиром на то да је овај обичај, у својој одређеној форми, добро познат и у целој Бугарској, и све познатији што се више иде на исток, ми ћемо му најпре потраисити порекло у Тракији и око обала доњег Дунава и Црног Мора. Друпи утицај на постанак легенада о Светом Николи и на формирање његовог култа дошао је из наше старе вере. За то говоре многе чињенице. У једној легенди из околине Ћуприје каже се како је пре Светога Аранђел_а, вадио душе Свети Никола. У једној народној песми из прве књиге Вукових песама Свети Никола налази се у рају, дакле на ономе свету; и ту га позива Свети Илија да лађама превозе душе „с овог света на онај". Већ ови подаци дају нам права да Светога Николу доведемо у везу са старинским српоким вр>ховним богом, који је по превасхотетву био бог доњега света и бог мртвих, исто онако као и друга са њим сродна божавства, грчки Хермес, германски Водан, галски Дис пагер, и чија је најважнија функција била, доиста, да узима душе људима и одводи их у своје царство. Свети Никола као заменик старинског врховног бога — то је већ теза која се мора узети озбиљно, с обзиром на висок раиг и велику популарност обојице. На ово гледиште упућује нас и еиитет „путник", који се даје Светом Николи и који је, што је врло валшо, сачуван много више у приповеткама и узгред, него у молитвама упућеним Светом Николи, па се, пре.ма томе, има сматрати за култну епнклезу, култни надимак, и то је довољно јемство да је аутентичан и стар. „Путник" је, међутим, био и сталан епитет некадашњег нашег врховног бога, исто онако као и еродних божанства, Водана и Хермеса. Када се у нашем народу каже да се Светом Николи Путнику ваља молити с тога да после смрти не морамо путовати и лутати, ма да је та народна мотивација нејасна и свакако и нетачна, можемо из ње извући бар тај закључак да Свети Никола стоји у вези са оним еветом, и да је господар судбине мртвих, а то је све била ужа област и нашег старинеког врховног бога.