Prosvetni glasnik

О српском народном лссништну

141

Ни речи није проговорила. По г. Продановићу, ми који читамо ово, ми судимо шта се збива у девојачкој души, ми судимо из тих спољних изражаја, покрета о ономе шта се збива у том туђем „ја". Не, ми не судимо ту. Ми доживљујемо, ми саосећамо, ми се уживљујемо у то туђе „ја" на основу онога што опажамо. Наш народни песник је ту прави, истински уметник који нам даје живу стварност ; а не појмове, рефлексију, размишљање. Он заиста прониче у суштину ствари и удубљује се у душевно расположење личности. Наш народни несник мајсторски уме да нађе оно 1 што ће омогућити уживљавање једнога „ја" у туђе „ја". По г. Продановићу уметничко казивање осећања, које би казивање одавало проницање и удубљивање у душу, било би „унутарње" казивање речима девојчиним о овом душевном стању или казивање речима песниковим шта девојка осећа. То би ваљада била г. Продановићева непосредност. А кад се песник већ мора послужити речима да саопшти нешто, онда је то излагање душевних стања утолико уметничкије, тј. утолико нам већма пружа могућности доживљавања оне целине коју песник доживљује —• а мора је исцепкану саопштавати, јер је саопштава речима ■—■ уколико су те речи већма у стању да изазову доживљавање онога што песниково „ја" доживљује. Јер баш оно што г. Продановић назива „спољашним" и чему одриче проникнуће и удубљеност у душу, то баш омогућује естетско уживање, јер омогућује доживљавање онога што се збива у другоме „ја", при чему нема ничега логичнога, „појмовнога", нема ни трага од ,,суђења" (Српски књижевни гласник, 1934, с. 498). У прилог схватању српскога народнога песништва сунротном схватању Јаше Продановића да наведем само један пример из светске књижевности како песник излаже људска осећања. Данте на пример ради то на исти начин као и српски народни песник. Гроф Уголино са својим синовима затворен је у једној кули да умру од глади. Отац гледа у лица својих синова и не миче се, не плаче, скаменио се. Мали Анзели га пита: „Ти гледаш, оче ; тако; шта ти је?" Оцу се не заврте суза у оку и целога дана не прозбори ни речи. Сунце под видиком, месец изгрануо и отац виде у испијеним лицима своје деце своје лице. Од бола је угризао себи руке (Атђо 1е тап1 рег бо1ог т1 тогз1). Мислим, овде сада није потребно никакво објашњење. Онај ко би рекао да је Данте овде остао при уочавању спољашњих особина, да није проникао у суштину људскога бола у виду очињег бола ; тај би збиља остао споља. А генијални песник нам је једним стихом оцртао душу, расположење једнога оца на чије очи деца му умиру од глади. Ми тим једним стихом просто гледамо болне, преболне покрете душе једнога оца. Фридрих Шилер сасвим тачно каже: „Говори