Prosvetni glasnik

МИСТИЧНО ПРОЛЕЋЕ ДОСИТИЈА ОБРАДОВИЋА

У другој половини XVIII века обистињује се једаи од најчудноватијих и најсрећнијих случајева наше историје: један млади раскалуђер, син једне скромне занатлијске породице из Тамишког Баната, оживљује и ставља поново у прави колосек наш већ од добра три столећа утрнули духовни живот, поставља једну нову, савременим духом надахнуту српску књижевност и српску културу — враћа нас, једном речју, поново у ону идејну и моралну заједницу европских народа, из које нас је турска најезда такорећи већ коначно истргла била. Историјски момент био је свакако од најпогоднијих за такав подвиг: доба великих просветитеља, доба једне највишим човечанским циљевима устремљене светске обнове — у којој као да је нарочито баш и онај благородни сан свагдашњих најодабранијих европских духова о идејном и моралном јединству цивилизованих народа имао најзад да се оствари и да поступно уздигне у своју сферу и све остале, мање и још неуке, необразоване народе. „У садашње срећно време зраци ученија и филозофије до татарских граница досежу —" проглашава сам Доситије, у свечаном, апостолском усхићењу. „Ученије" и „Философија" расветљују свет, будећи у срцима једну блажену нову веру; веру у дух, у разум и моћ знања, кратко речено: веру у човека, у његову основну, присну доброту, добронамерносхг и неограничену усавршљивост — а са тиме -и у једну његову, можда још далеку, али неизоставно претстојећу срећнију будућност. Супротно оним вековним, још од античких народа наслеђеним предањима, митовима и сањаријама о некадашњем, за навек неповратно минулом „златном добу", просветитељи стављају. свој „златни век" не више у једну фабулозну, магловиту прошлост, већ у једну живу и догледну будућност, у којој ће он имати да се оствари као креа-

Тодор Манојловић