Prosvetni glasnik

144

Пр.осветни гласник

ција наше свесне воље и нашег смишљеног, целисходног рада. Разум и знање, тако проповедају просветитељи, имају да изграђују оно будуће, не више песничко и легендарно, већ сасвим реално златно доба просвећене човечности, у коме ће се обелоданити прави смисао и финалитет целог историјског развоја. Та победилачка нова наука или вера међутим, око средине XVIII века, још није била продрла у наш народ. Српске земље, па тако и ужи родни крај Доситијев, лежали су у оно доба, још у туробном сумраку, једва ваљда тек помало такнути првим далеким одблесима великог европског осванка. Али усред тог сумрака и дремежа, један дечак из Чакова већ је будан и узбуђен, већ је обузет чудноватом жудњом и слутњом онога што се рађа, што долази. Његово чисто детиње чело већ је тихо озарено радосним руменилом нове духовне зоре што руди и зрачи изнад Европе, а његова млада душа већ занесена жарким осећањем неке особите позваности, неке светле мисије. Све је то у њему још само полусвесно, такорећи несвесно, али једно се већ показује и афирмира сасвим јасно и одлучно: његова неодољива жеља за учењем, за знањем и образовањем, за самообразовањем. Он, похлепно, грозничаво, чита, гута просто, све књиге које му долазе до руку; у почетку, у школи, псалтир, катихизис и остале уџбенике, а затим, ускоро, увлачећи се крадимице у цркву, у олтар, и еванђеља, разна „казанија", прологе и житија светаца. И он учи те свете повести на памет и казује, препричава, толкује их са жарком речитошћу озбиљнијим другарима, па и „мајсторима и момцима" по радионицама и свима који су год само вољни да га слушају. Тако се већ у дечаку јасно и неодољиво оглашава његов будући учитељски, васпитачки позив. Још је можда карактеристичнији по оријентацију његовог духа један мали догађај, један његов ђачки доживљај из истог доба: она његова дирљива и тако трагикомично окончана грчка авантура. Одушевљен, очаран милозвучјем неколиких случајно начувених (од оног „старца Диме") грчких фраза, млади Димитрије зажели да- научи и он тај чудесни „језик Сократа и Омира". И он, под фасцинацијом те неодољиве жеље, „меће свој катихизис на греду" и изодгаје просто из своје српске школе —• где је све до тог тренутка био најревноснији и најбољи ђак — да би, помешан међу грчку децу, отишао, кришом, грчком даскалу који га напаја музиком од алфа, вита, гама, делта, епсилон Та га музика заноси — и она испуњава чак и његове снове, у којима му се чини као да он већ савршено зна да чита и да говори грчки, па као и да носи античко грчко одело! Један наиван, ђачки, граматичарски занос — који је имао међутим и свој дубљи симбо-