Prosvetni glasnik

162

Просветни гласнкк

с једним већ с многим васпитаницима, мора он да прилагођава свој рад свакој посебној индивидуалности, а то је врло тешко. Због тога се тврди да и васпитање и настава имају пред очима у ствари један просечан ниво или, како неки кажу, тип а не личност. Просечност или тип не може, међутим, бити крајњи циљ васпитања које има да развија пуну личност, личност од вредности. Тешкоће су заиста велике, али нису неотклоњиве. Оне се савлађују исправном организацијом васпитања, а таква је организација само она која је истинити израз културних вредности и културног стремљења народне заједнице. Носиоци такве организације могу бити само васпитачи који су истовремено носиоци и претставници народног културног живота. Све наговештене тешкоће ипак не умањују моћ и важност васпитања. То нам доказују већ и судови највећих умова човечанских. Тако је, слично Канту, и Платон пре више од 2000 година тврдио да човек помоћу васпитања постаје „тек у истини човек" и да „нема ничега тако божанскога као васпитање". Велики немачки филозоф 17 века, Лајбниц, рекао је: „Дајте нам васпитање, па ћемо за мање од једног столећа изменити карактер Европе!" А највећи од свих педагога, Швајцарац Песталоци говорио је: „Та човек је све помоћу васпитања". Из свега пак што је досад додирнуто излази да се прави смисао васпитања и његова улога у културном напредовању може разумети само онда кад се правилно схвати заједница у којој се васпитање врши. Заједница није само „друштво" људи; она не означава само везу међу људима који својим животом чине целину него и везу те целине с природом; она није дело појединаца, напротив, човек као појединац који би од прапочетка живео сам за себе, без икакве заједнице, не може се ни замислити у људском облику, јер не би знао ни за језик, религију, право, ни за добро, лепо, истинито, ни за какве вредности уопште, а исто тако ни за васпитање. Васпитање као чињеница неопходна је функција само заједничког живота; оно је и могућно само у заједници и за њу. Конкретна, историјска заједница одувек је била народна заједница, те човек као појединац само у њој добија своју личну вредност; у њој само може он наћи смисао и циљ свога живота. Васпитање мора увек да има пред очима и народну заједницу и појединца, па да у целом пространству своје делатности створи од њих једну нераздвојну целину, јединство, слично ономе што га има не круг на својим једним центром него елипса са својим двема жижама.