Prosvetni glasnik

Смисао и мултурви значај васпитања

161

Културна добра и вредности једног народа врше онај благотворни утицај који недораслим члановима омогућује развитак и увршћивање у народну заједницу. Правилно васпитање доводи васпитаника на подесан начин у додир с културним тековинама свога народа и пбкреће на општење с њима, тако да их он преживљује, усваја и развија себе постепено у праву личност, личност од вредности која према својим способностима опет уобличава доживљене вредности, па их у новом облику предаје својој народној заједници и тако доприноси умножавању културних добара, тј. културном напредовању. Култура и васпитање налазе се, дакле, у сталном међусобном утицању, у трајној узајамности. Једно без другога не успева. Културна добра и вредности нису само средство него и циљ васпитања. Због многобројности и разноврсности њихове мора да се врши одабирање, како би, с погледом на узраст васпитаников, могла да послуже као средство. То одабирање долази до израза у наставном плану и програму појединих школа. Наставно градиво, које се њима одређује, неће одговарати своме цњљу, ако нема дубоког, разгранатог и свежег корена у културним вредностима народне заједнице, него се по готовим угледима пресађује са стране. Велика развијеност и замршеност односа у данашњој заједници чини васпитање тешким. Поред тога, првобитна способност за развитак коју појединци доносе на свет различита је. Те разлике стварају такође тешкоће при васпитању које има посла с појединцима и мора да пази на њихове особености и способности, ако хоће да развије васпитаника у потпуну личност. Особине које дете с рођењем доноси на свет, тзв. урођене особине, често се не могу изменити. Ми њих и не познајемо увек нити имамо могућности да их упознамо: о индивидуалности, онаквој каква је пре сваког развитка, могу се чинити само претпоставке, а сазнају се само оне индивидуалне особености које су се показале, тј. које су већ развијене и уколико су развијене. Васпитањем можемо утицати на њихов даљи развитак било у правцу ублажавања и спречавања било у правцу потпомагања. Породица и школа најподеснија су места за утицање ове врсте, али нису једина. Због свега тога васпитање није свемогућно. То је и без науке о васпитању запазио и наш народ, па изразио у изрекама као што су: Није врана родила сокола. Какав отац, такав син. Крсти вука, не крсти — вук па вук. Развијајући се на основу својих особености под васпитним утицањем, сваки васпитаник показује своју, више или мање изражену, индивидуалност. Нарочито у школи, где васпитач не ради