Prosvetni glasnik

Археологија Србије

299

европска земља проживела је са мањим варијацијама, овај културни развој, док иије почела стварати властиту националну културу која од поодмаклог средњег века генетички до данас траје. До тога момента стварања властите националне културе и уметности трају археолошке старине. Оне носе пренационалан карактер у ужем смислу, иако неке савремене нације имају своје аутохтоно порекло на истоветном подручју још од преисторијског доба. Од времена националних култура почиње специфична подела у изучавању старина. Њих обрађује историја уметности, историја примењених уметности и етнографија, док су за раније епохе све те научне дисциплине везане заједнички у археологију. Постоји једна основна разлика између археолошких старина и националних старина. Археолошке старине припадају једном изумрлом свету, кога нема више, који је живео, радио, осећао и мислио друкче од потоњег света. Оне се у главном налазе под земљом у рушевинама, и као ископине долазе на -свет. Касније националне старине и поред великих генетичких и стилских разлика које су током последњих хиљаду година проживеле, •— а толико отприлике трајб 1 формиран овај садашњи свет у својим народним групама, — припадају једном свету који органски и еволутивно почива на истим основама и кроз разне пфипетије провлачи своју заједничку културу. Археологија Србије приказује путем пронађених и сачуваних старина начин живота људи који су овде у преисторијској епохи, антици и раном средњем веку постојали и стварали. Карактеристично је за наше преисторијско доба, као уосталом свугде, да се може само археолошки изучавати и упознавати, јер у њему, — на почетку људске цивилизације уопште, — није било писмо познато, па писаних споменика није ни остало. Зато је за то доба познат начин живота, али догађаји су неми, а људи безимени. Почетак преисторијског доба везан је за појам првог човека и његове културе. Крај преисторије је различит за поједине европске земље, према томе, да ли су биле блиске класичном свету или удаљене. Јер, у класичним земљама је почео први историјски живот и упознато је писмо, и из њих се даље ширила историја и писмо по Европи. Србија у непосредној близини Грчке и Италије била је од првих европских земаља која је после ових почела живети историјским животом. Тим почетком престаје њено преисториско доба и улази у састав античких култура, мање Грчке а више и потпуно римске за извесно време. Пропашћу античког света у Србији престаје римска цивилизација, која еволуира у византијску. Али у овим крајевима била је политичка и културна периферија Византија. Разне нације са севера рушиле су ову