Prosvetni glasnik

Археологија Србије

301

најстарији човек кроз живот, стварао је основе културе и борио се са немилосрдном природом дилувија, леденог доба у коме је лед био стална појава и прикривао већи део Европе. Србија је била изузетно слабо насељена, иако су климатске прилике омогућивали бољи развој. Топлија Француска, Италија и Шпанија су земље препуне палеолитских насеља и старина. Из њих се може реконструисати начин живота тадашњих људи. Становали су у пећинама и под кожним шаторима. Одевали су се кожом, а тканине нису познавали. Нису знали за земљорадњу, нити за питоме животиње, већ су се хранили ловом и збирањем плодина. Први почетци уметности са пећинским сликарством и ситним статуетама почињу већ тада, када је појавом расе Хомо саппјенс, која је дала оенову савременим европским расама, иестала старија примитивнија раса Хомо примигениус. Трагови те старије расе, која је позната и као неандерталска, допиру и до Балкана, где је особито претстављена у Загорју са Крапинским човеком који је тамо у пећини откривен. У млађем каменом добу, неолиту, Србија је за разлику од прошлог времена особито насељена и богата са старинама, иако је у прелазном добу, мезолиту, које се уметло између старијег и млађег каменог доба остала потпуно ненасељена. Нове климатске прилике које су истоветне са савременим, јер је неолит везан за почетак алувијалне садашњице, омогућиле су бујан прогрес новој култури. Тековине цивилизације су велике. Човек прави грнчарију, познаје тканине, прави примитивне куће, земунице и плетаре за становање, припитомљава домаће животиње, упознаје земљорадњу. На све стране поред река ређају се насеља. Реке су биле тада најбољи и најлакши путеви и веза, давале су воду и мамиле животиње на пој, где их је човек сачекивао и ловио. Обично су насеља на природно заштићеним брежуљцима и узвисинама, а где тога нема у равници, као у Банату, налазе се на хумкама, могилама. Занимљиво је, да се већ тада појављује у нашим крајевима правилно сахрањивање мртвих у већим гробљима. Позитивно су констатовани гробови са мртвима у згрченом ставу, увек оријентисани у истом Правцу. Претпоставља се, да се сахрањивало тада већ и спаљивањем. Порекло појединачног сахрањивања сеже до палеолита. Оно је у вези са претставом о загробном животу, религијом и култом. Безброј статуета из наших неолитских насеља поткрепљује теорију о особито развијеној религији неолитског човека уопште. Од неолитских насеља у Србији светски је позната Винча на Дунаву испод Београда. У слојевима преко десет метара дубоким заступљене су углавном неолитске културе са земуницама, кућама из плетера и блата, са