Prosvetni glasnik

Духовни лик Богдана Поповића

87

сања предавао је као хонорарни професор све до школске 1933—34 године, дакле укупно пуних 40 година. За то време кроз школу Богдана Поповића прошао је дуги низ младих српских нараштаја који су доцније корисно послужили своме народу. Међу ученицима Поповићевим налазио се знатан број доцнијих одличних књижевника, научника и културних радника, од којих се многи и дан-данас налазе међу члановима Српске краљевске академије наука, на професорским катедрама Београдског универзитета и на водећим местима у нашој просветној хијерархији. Сви они без разлике с поносом истичу да су ученици Богдана Поповића. Историја катедре књижевности врло је интересантна и поучна, ако се жели тачно утврдити улога Поповићева у нашем .културном развоју. На Доситејевој Великој школи, у доба Карађорђеве Србије, већ се предавала књижевност, и већ тада постојала је катедра за историју књижевности, стилистику и поетику. Катедру је држао познати песник и писац Сима Милутиновић-Сарајлија. На доцнијем Лицеју, који је заменио Доситејеву Велику школу, предавао је зет Вука Караџића, Алекса Вукомановић, поред историје српског народа, поред светске историје и поред теорије словесности, још и општу историју књижевности. Нажалост, Вукомановић није био дуго професор Лицеја, јер је умро врло млад, али његови ученици су о своме учитељу писали са правим одутевљењем. После његове смрти, катедра се знатно сузила, општа и национална историја се одвојила у посебну катедру, а књижевна катедра је сведена на филологију, естетику и историју опште књижевности. За новога професора је изабран најбољи Вуков ученик и следбеник, Ђура Даничић. Као што је познато, Даничић спада међу највеће и најзначајније претставнике наше националне науке; његове заслуге за проучавање и изграђивање српског књижевног језика и правописа, за превођење и тумачење књижевних старина српских, стављају га у ред оних наших изузетно ретких научника који су сами крчили још потпуно нераскрчене путеве наше националне науке и ударили прве темеље. Али, Даничић је био првенствено филолог и лингвист, који је предавао готово искључиво филологију и лингвистику, док је књижевност и естетику деградирао на другостепене предмете и придавао им малу пажњу. Даничић је био и остао филолог.