Prosvetno-crkvena Dobrotvorka Draginja St. Petrović

око ос ос до с во сов ок доскок осе осе ОС о

Божјој слави и како си својим земним, Богом даним ти благом, жудила за тековинама Небеснога блага.

„Благо теби узорита српкињо! Благо теби христољубива Драгињо!

„Тежак је сваки вечни растанак са оним драгим нам личностима, које су у нама изазивале осећање поштовања; с тога и овај наш вечни растанак са сиротињском Мајком, узоритом родољупкињом и примерном христољупкињом — мора потрести нашу душу, мора изазвати у срцу нашем боле; јер, што је губитак већи, то је бол јачи. Таква су наша осећања, која нас у овим тренуцима савлађују. Али у овим истим тренуцима друкчија су осећања покојничине душе. У оним светим регијонима, у којима _ сада њена душа настава, тамо нема бола, нема туге, нема узди-

сања, него је живот вечан — блажен.

„Сви ви по себи сами знате, да је сваки добар и користан рад, не само најмилија дужност, него је такав рад уједно и неисцрпно врело из кога потиче удвојена воља и снага за све већи и кориснији рад. Кад то сви ви знате, онда ће вам и појмљиво бити, зашто ова узорита покојница никако није жудила за својим миром и одмором, него навек од једног богоугодног дела хиташе све више и све јаче новим делима, која златним потезима уписиваху њено светло име у књигу незаборава — у књигу ненадмашне узор — Српкиње хришћанке.

„Ви сте и сами по сваком свршеном добром делу осетили: Како и колико милосрдни Бог награђује оне, који савесно врше дужности звања свога. Тада се лако заборављају све тегобе, јер добре последице извршеног доброг дела најбоља су и најдражија су награда сваког часног трудбеника.

„А кад се земаљски живот једног земаљског трудбенике заврши, онда, размислите сами, колика радост за њега мора бити, кад на уста неумитног Судије — Бога чује ове речи: верни слуго, у маломе твоме животу земаљскоме веран си ми био; уђи у: радост Господа твога. И та радост у Господу није мала и кратка, него је радост божанска — вечна. Је ли вам сада појмљиво стање, у коме се сада налази душа покојничинаг

„У часу кад се с нама растаје, покојничину душу прихватају њезини небесни другови — Божји анђели. Из свога дома сопственога, у коме њена душа, вавек у бризи за добро невољних, мира свог немадијаше, сада она улази у обитељи Оца небеснога, које је Он, Милосрдни, припремио за оне, који су свагда срца имали за невољну браћу Христову. Ако у овим тренуцима ваља

овжосжосжовжовжоожод — 91— оежовжовжовжовжовжоо