Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

148

XI. седница 15. фебруара 1921.године

ским животом. То је био програм Дунавске Конфедерације. Стога аргументи, који се употребљују овде приликом доношења нашега Устава, да и делови наше државе, које смо добили од Аустрије, треба да живе стално аустријским животом иду баш у корист ове идеје Дунавске Конфедерације. Дунавска Конфедерација је, господо, слаб али прави почетак васпостављања старе Аустро-Угарске. Мефутим, ми, који смо патили од такве Аустрије, ми не мислимо да је обнављамо. Место да је обнављамо, ми имамо сзмо да кидамо с њом, да кидамо дефинитивно са Бечом и Пештом. и са старим аустријским животом. То је једина револуција, коју ми данас желимо да се изврши Господо, ми смо овде дискутовали питање федерације и цептрализма. Говорници су дали више или мање тачне дефиниције. Ja нећу да вас замарам тим дефиницијама. Ja хоћу да вам кажем ово. Оно што предлаже г. Лагиња и другови, то можда није федерација, али личи на федерацију, приближује се много федерацији. 0 федерацији може се имати како xohe мишљење, али једна је ствар несумњива: федеративна држава, то је слаба држава, нарочито према иностранству. (Настас Петровић: А Северно Амерички Савез.) Северо Америчким савезним земљама је било лако створити федерацију пре сто и више година, кад је непријатељска Енглеска била одвојена Океаном преко кога је требало путовати 15 дана. А и у Америци, све се више иде на то да се повећа централна власт. Ми нисмо у географском положају Сједињених Држава. (Настас ПетровиЕ: ја то и не кажем, ja говорим само принципиелно). И зато господо, што стање створено после рата није солидно, зато нарочито што је стање створено у централној Европи специјално несигурно и што главни чувар тога стања мора бити Југославија, она треба и мора бити јака, и то не само у интересу своме нег.о и у интересу човечанства. Њој су уговори о миру признали многа права, али су јој импозирали и ту високу дужност чувара мефународног поретка у Централној Европи. Ја сам вам напоменуо те две крајности, та два догматизма. У средини се налазимо ми. Наравно ја неговорим о господи радикалима, има много позванијих који ће о томе боље говориги него ја. Ја говорим о нама демократима. Ми смо названи формалистичка демократија, политичка демократија и ми то право вримамо. Ми јесмо прво политичка демократија, која има за основу политичке слободе и једнакост које остварује општии и тајним гласањем водеЕи рачуна о приликама и месту где се та једнакост остварује. Ми хоћемо да се понове овим Уставом сви принципи о слободи. Само ја Вас молим, да се води рачуна о једној новој ствари, о једномновом фактору. Кад су прављени раније Устави са једне стране била је јака апсолутистичка влаиа, a с друге стране слаби потиштени појединци. Политичка борба била је отимање слобода од државне централне власти а у корист појединаца. Устави су били кодификација, констатација слобода, коју су појединци отели од централне власти. Тако је, ја мислим прављен и наш Устав од 1888. године. И ту је било велике борбе измефу графана и Краљевске власти. Графани су победили и Устав је био кодификација победе графана над Краљевском влааЉу. Господо, сад има један нов моменат, После великог светског рата, није више само појединац у опасности од државе, сад често пута долази држава у опасност од појединаца, а нарочито од групе појединаца. Не поставља се само питање како :he се што боље осигурати графанске слободе и положај

појединаца него како ће се што боље учврстити положај државне власти. Под импресијом тога момента, тих ocehaja рађени су сви Устави после рата. Taj je осећај нашао израза и у Уставу Немачке републике и у уставима Чехо Словачке и Пољске Републике. Мени је мило што могу да напоменем, да све државе, које сам цитирао јесу републике. У Немачкој републици председник републике има права, по Уставу да у моментима велике несигурности, стави ван снаге извесне одредбе устава и ту се нарочито помињу §§ који говоре о слободама. Исто се то налази и у Уставу Чехословачке Републике. И то је, господо, један моменат, који нас јако притискује. Будите уверени да ће демократска странка водити рачуна о томе моменту само онолико, колико треба да води због нашег државног јединства. Кад сам већ при овим чисто политичким стварима, допустите ми да каже« неколико речи и о једној установи, која je већ покојна, и о којој би можда требало говорити само добро, за то што је покојна. To je горњи дом. (Настас Петровић: Влада тако не мисли.) Било је људи који су заступали установу горњег дома. Наш председник Уставног Одбора г. Д-р Миленко Веснић заступао је установу горњега дома и навео је зато овај разлог, управо овај главни разлог. Установа горњега дома, каже г. Веснић то је једна готово генерална, појава готово усвима државама им-амо установу горњега дома. Из генералности те појаве г. др. ВесниЕ извео је закључак, да је установа горњега дома добра. На тај закључак г. Д-р Веснића ja бих могао адвокатски одговорити: Има једва друга државно-правна форлга, која je тако исто прилично генерална, а то је републикански облик владавине. Већи je број република него ли монархија. Хоће ли г. д-р Веснић из констатације о генералности те појаве, извести закључак да је републиканска форма добра и за нас? Ја мислим да Господо, није довољно да је једна појава, генерална, па да се на основу њене генералности изводе закључци о њеној корисности. Треба напоменути узроке због којих је једна установа примљена у којој земљи. Тројаки су узроци који су утицали на примање установе горњега дома. У неким државама установа горњега дома је плод историјскога развитка. У другим државама горњи дом je неопходна последица федеративног уређења државног и он је ту представник држава које чине ту федерацију. Ha крају долазе трећи национални узроци, тамо где горњи дом није плод ни историјског развитка, ни резултат федеративног урефења државе. Ти рационални узроци су у овоме: Прво. Констатовало се да парламенат изабран од целога народа има тенденцију да приграби сву власт у своје руке, дакле констатовала се једна опасна тенденција парламента ка диктатури. Сматрало се, стога да се та диктатура може избеЕи једино на тај начин, што Ее се парламенат ослабити. То слабљење постизава се тако, што ће се парламенат поцепати на два дела; Горњи и Доњи Дом. Још је Монтескије казао: Ако се парламенат поцепа на два дома, увек he један део слабити и спречавати други у раду. Други је разлог овај: констатовало се, да парламенат под утицајем партијске демагогије хоће да доноси партијске, непромишљене законе. То је нарочито особина доњега дома. Зато горњи дом, треба да буде нека врста кочнице законодавног рада доњега дома. Да ли та два разлога постоје у нашој земљи? Ја мислим господо, да не постоје. Нарочито захваљујући Привременом Народном, Представништву које је пре Конституанте постојало наш Парламенат није