Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

Стенографске белешке

151

ворите ствари неозбиљне. (Мин.С.Прибичевић:Тачно.) Како би Ви могли мислити, да у једној земљи тако великој као што je Русија, Кинези могу биги представници народа и војске? Ако су то Кинези, који no Европи воде рат, у одбрани револуције-и ако сте видили таквога војника, то je ваша ствар. За мене je неозбиљно о том разговарати. Први суверен несумњиво je, да je суверен. Други суверен (Настас Петровић нешто говори.) Сада ћете видети господине Петровићу, колико народ може своју вољу да изрази. (Приговори) Ja не би то Morao никада потписати, a баш овога момента на ту тему наилазим. (Глас: Да вас није полиција довела?) Нисмо ми ти које je полиција могла довести. (Приговори.) Од куда je то могуће у вашој држави? (Глас: Зар није то ваша држава?) Ви сте могли бити или не бити толерантни, али народ у вашој држави није никада a ни сада у могућности да своју вољу на правилан начин изрази и своје представнике у правом обиму у парламент пошаље. Други суверен je код нас народ. Народ би, господо, био суверен само тако, ако би имао макар једну функцију, макар једну атрибуцију, која му даје ту особину суверености. Он би био прави суверен кад би имао таквих атрибуција више, бар толико колико их има онај први суверен. Али тај суверени народ нема ни једне такве атрибуције. Он и не управља, и не доноси законе, он на законе не може да утиче, нит -да врши контролу над законодавним телом: он ни једну власт нема, он ни једну власт не врши и сем законодавне, и то на начин, који ћу вам објаснити, он ни једну власт и не бира. Taj суверен, за кога смо још у почетку вид₽ли да нема могућности да ужива своја права и своју слободу, све се више и више ограничава тако да се неможе да користи ни уставним слободама ни нашим Универзитетом, ни нашим школама. Taj суверен нема уз то ни једну власт, он je свих власти лишен, он je свима властима поданик, платгц, војник и роб. У овој земљи ви сте то још и у уставу нормирали. И устав, кад би га посматрао неко са стране, ко се у опште и не меша у наше политнчке бсрбе намеће утисак да je народ овде нека нарочита pa ja, која служи искључиво томе да власти и органи власти који се постављају, имају над ким да управљају, имају кога у војску да шаљу, имају кога да шаљу пред суд и у апсане. Он дзнас дакле нема ни једну власт. Од свих функција које му се уставом признају, он има једино ту што му се даје право да бира законодавно тело. Да видимо под каквим условима он држи ту функцију једнога „суверена“. Пре свега ко бира у овој семљи? Ha први мах пада у очн, да читава једна половина становништва нелlа права бирања, a то су жене. Има затим читав ред економски зависних, a то je радничка класа, којој ваш систем онемогућава да учествују у изборима, јер се тражи известан стаж, a тај стаж не могу имати радници који тој класи припадају, који за послом иду од места до места. И ви сте до скора na и сада у изборном законику општинском за пасивно право увели још и цензус. Значи, да се право мери још и no дубини кесе. Уз то кад се тако велики део народа лишава права избора, притисак и корупцију употребљавају власти при изборима. И овога пута, први пут можда у историји ове земље владајући кругови су преко својих гласила јасно и отворено признали да су употребљавали такву силу и апарат власти у изборној борби. И господин Протић je на искрен начин, пребацујући демократима кад je било реч о Македонији, признао то отворено и јасно и ми смо му у том смислу благодарили

(Д-р Boja Маринковић: Он нас je оптужио, да смо вас довели полидајом). Понављам, на ономе што je казао, хвала му. Слобода избора за тај суверени народ нити je постојала нити данас постоји. Увек je државни апарат био тај, који je приликом избора употребљавао све потребне мере да се влади обезбеди већина. И кад тај „суверен“ на неки начин једном у 4 године ипак изјави своју вољу у изборима, питање je, кога он бира. Питање je ко je тај, који je no овом систему изборном, који се предлаже у овом Уставу и који je раније постојао, који je тај кога он бира. Ви кажете Народно Представништво, je опште као што je и народна воља једна и општа, a представници народни не представљају једну класу једну групу, него представљају цео народ. Господо, у томе смислу народна воља као једна метафизичка категорија, као један сколастички појам, може да постоји у главама људи. Али у стварности не постоји и никад није постојала. У друштву борбе класа није псстојала и никада постојати неможе. Ви се, господо, револтирате кад вам се спомене борба класа, ви то не волите и увек се на то буните. Али тај факт постоји и кад би чак они, који то мрзе устали свим снагама против тога и са оружјем у рукама опет би овај факат остао. Јер он не ниче из воље оних, који ra констатују, него из много дубљих и много сложенијих услова, из данашњег друштвеног строја. Е, кад постоје и класе и борбе група и партија, кад постоји разноликосг професија и разноликост интереса, у овој земљи, онда једну општу вољу тражити и констатовати то значи констатовати једну фикцију. To не постоји. И такозвани народни представници нису представници народа, него класа којима припазају, интереса својнх и свога госе капитала коме служе. Прави представник и делегат може бити само онај, кога je послала из своје средине једна одређена класа или група са одрефеним мандатом, са везаним мандатом, са мандатом таквим, који се у свако доба опозвати може. Такозвано Представништво Народа, то je у ствари скуп представника разних класа и разних група. Ви ту ствар, као и многе ствари, које задиру у питање кла:не борбе, не волете да признате и онда маскирате то општом вољом и општим Народним Представништвом. Зато je представништво, које се добије no вашем систему државном и дошло до банкротства Парламентаризам у целом свету na и овде код нас, долази у ту неизлечиву болест од које у политичкој апотеци нема лека. (Чује се: To je лака кијавица. Моћи ће се лако преболети.) И један од интелигентних из ваше групе ту je ствар констатовао и признао. (Министар Просвете Св. Прабичевић: Кад би то видели, они би то и мењали.) To je констатовао и г. д-р Војислав Вељковић. (Минисгар Просвете Св. Прибићевић: To није аргуменат! бајонети! Министар Просвете Св. Прибићевић: Бајонетима се данас влада у Русији. Читајте извештаје оних, који су констатовали стање у Русији I д-р С. Марковић: Ви се служите бајонетима, и то je жалосно.) И сад такав народни прецставник добија слободан мандат да у року од четири године ради сам, без народне контроле, без контроле бирача, и без контроле коју би народ имао могућности да врши, т. ј. која би била организована. Такав „народни представитељ“ долази у парламенат, изолује се од масе, изолује се од народа, оставља „суверена“ да четири године спава, злоупотребљава добивени глас, пљачка, a народ бива теран у рат, теран у војску,