Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : I. Debata u načelu o Nacrtu Ustava

150

XI. седница 15. фебруара 1921.године

И како у овом Уставу у главном две основне ствари улазе у обраду, уставне слободе с једне и организација власти с друге стране, ja ћу се на тим двема главним групама питања у главноме и зауставити. Што се тиче уставних слобода наша група морала се изјаснити против оваквога предлога устава, Јер уставне слободе и права грађана и по овоме уставном предлогу који je реакционаран и по уставу буржоаском који му је претходио као и по сваком који би био буржоаски, ма и не био толико реакционаран, остају за највећи део варода празна и гола реч. Господин Веснић je у своме говору дао једну врло тачну изјаву. Он је казао, и ја то са задовољством подвлачим, да без својине, без економске независности, нема политичке независности, нема слободе ни личне ни политичке. To je рекао г. Веснић у циљу да брани приватну својину. Ја ту изјаву г. Веснића ca задовољством подвлачим, јер из ње извлачим оно што она у себи садржи, а то је да су и личних слобода и политичких слобода у овој земљи лишени сви они, који немају својине и којм немају економске независности. Таква је пак огромна већина раднога народа вароши и села. И кад је то тако, кад радни народ нема нарочитих материјалних услова да те слободе ужива, слободе које ви прописујете у уставу нису слободе за радни народ, То су слободе за оне који имају могућност да се тим слободама користе. То су права за оне, који имају материјалне могућности да та права уживају. А ви сами знате, и то морате признати, да ту не спадају целокупна радничка класа и огроман део сеоског становништва потиштеног и економски поробљеног само у завијеној форми. Очигледно је да овакво нормирање уставних слобода потиче од једне класе која их је у свој Устав унела за себе, јер је она за такве слободе имала и материјалне могућности да их ужива. Али да би их она увек укинула или ограничила чим би те слобчде и радна класа и радни народ села и вароши почели искоришћавати. За то вам је најбољи доказ ово. Ове класе немају могућности дауживају слободу штампе јер је штампа капиталистичкг. Оне немају могућности материјалне и економске да се служе слободом образовања и васпитања која је „општа и слободна" јер и зато исто тако треба napa. Оне немају могућности да се служе слободом удружења јер и за њу треба локала a за ове треба опет да се има napa. Уставне слободе тада су на папиру врло широке. Али чим, одвајајући од својих уста и помоћу чврсте класне солидарности, радници успеју да искористе слободе мисли, штампе, збора и удруживања, ви уставне слободе као опасне ограничавате. Тада долазе „Обзнане 11 и овакви реакционарни предлози устава као што је овај пред нама. Доказ да су Вама слободе за које пишете да важе за све, још унапред у вашој психи одрефене да важе само за класу оних који имају могућности за буржоазију. Ви то зовете демократијом, ви зовете демократијом и парламентарни систем владавине који сте увели, као што зовете демократијом и ваш систем „самоуправе“ који постоји на хартији. То су политички термини чија садржина не ооговара истакнутим принципима и именима које носе. За политичке слободе већ смо укратко видели што je na ствари, а то се видело и из говора мога партијског друга Милојковића, који je говорио о декларацији права радног народа. То ће се нарочито видети у специјалној дебати кад буде о тим слободама више речи. Уставна слобода и права, то је прва шарена лажа дата народу. Што се пак тиче осталих ствари: организације власти и облика владавине, меаи то исто неће бити тешко доказати

фактима из ваше сопствене политичке историје онако исто као и из ваших институција. По вашем Уставу и по вашеlЧ схватању два су суверена у овој земљи: Краљ и народ, јер ви овај облик владавине називате уставном монархијом. Монархија је један суверен, „уставна“ претпоставља другог суверена, који у сагласности са Краљем доноси Устав коме се монарх покорава. То је народ преко свога Представништва. То су вам два суверена. Да видимо како та два суверена у ствари изгледају: који је прави суверен и који је од њих заиста суверен. Што се тиче првога јасно је да је он суверен, истина не једини али му колега није народ него владајућа класа, буржоазија; он је заиста суверен и по атрибуцијама које му Устав даје и по својој улози, коју игра у политичком животу. Он је један од суверена. На страну то што је моиархија данас један иеторијски фосил, што је она нешто што апсолутно противуречи народној суверености и нешто што данас ничему корисном у друштву не служи и не може да служи. На страну и то што у овом конкретном случају данас не служи ни једном принцппу и ни једној идеји па ни оној идеји, коју ви свакодневно спомин>ете у дискусијама и у политичким борбама: да се око тогаимена и око те институције као око .неке атракционе тачкеврши народно јединство. Напротив. Таустанова баш разједињује наш народ. Најбољи доказ што у нашој средини нема једне политичке републиканске групе која представља огромну већину целе једне покрајине. У нашој земљи има целих покрајина, у којима се већина на изборима показала као републиканска. (Мин. Свет. Прибићевић: Нема покрајинских већина.) Господо, кад има у појединим покрајинама читавих партија, које неће да дофу овамо, и које још нису дошле, и у тим покрајинама чине већину, ja кад говорим о њима, ја могу да говорим о покрајинским већинама. (Мин. Свѕт. Прибићевић: To je прошлост.) To je садашњост. Kpaj свега тога мени овде није циљ, да држим предавање о користи и штетности монархије. Ја прелазим преко тога и констатујем само то, да она не служи ничим добром него као што показују факга, доноси само штету. Па ипак та установа, која не врши ништа корисно, која је остатак прошлости, једна окаменотина, коју подржава владајућа класа, да се уздржи на власти и да може владати над слабијим класама, таква једна установа је стварни суверен. Он не може бити, од народа биран, он долази по праву наследства. Он по својим атрибуцијама стоји као један од законодавних, и један како то ви тражите, а ми се против тога бунимо —, један од уставотворних чинилаца. Он по својим атрибуцијама представља једну силу, која у питању рата и мира игра првокласну улогу, он је главни командант целе оружане силе. Он је шеф извршне власти, а у вашој земљи и још више у вашој жељи извршна власт треба да представља једину власт. (Свет. Прибићевић приговара.) А народ, господине Прибићевићу, још мање и далеко мање од Парламента (Мин. Свет. Немојте ви о том говорити. Свако други може говорити а ви не.) По чему? (Мин. Свет. ПрибићевиТ: Зато јер сте растерали сваки Парламенат.) Јест, растерали смо Парламенат, али место буржоаског Парламента, који је лаж народног предсгавништва, дошли су совјети, који су једина истинска форма народнога представништва. (Мин. Свет. Бира их војска.) Господине Прибичевићу кад војску употребите, да брани границе и да угушује нереде, који су вал-ia опасни, тада сматрате војску као народ. (Мин. С. Прибичевић: Кинески плаћеници.) Ja мислим да го-