Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

XVI. sednica 22. februara 1921. godine.

hriŠćanska ili muslimanska, pravoslavna ili katolička, još u onome dobu našega života kad mi savršeno nismo sposobni da ma šta razmišljamo i da ma šta ozbiljno razumemo o tim stvarima. Nema apstraktnije stvari nego što je sama vera, ona je apstraktnija možda nego najapstraktnija filozofija. I ja znam, gospodo, kroz kakve sam sve fraze u tom verskom pogledu prošao. Kao dete, ja sam primao kao apsolutno tačno sve one tako reći bezmislene stvari koje sam morao da učim iz veronauke. naročito staroga zaveta, koji nije ništa drugo nego jedna vrsta istorije jevrejskoga naroda. Ne treba mnogo, pa da se vidi koliko je to besmislica, treba uzeti samo udžbenik za I raz. gimnazije i tamo se priča o čudima, i ja sam zaista verovao u sva ta čuda, kad mi je bilo 10 —12 godina i 8 godina. Tamo stoji da treba čovek da ima vere koliko gorušično zrno, i ako čovek ima vere kao gorušično zrno, treba samo da kaže jednom brdu da predje na drugo, i ono će preći i moram priznati da se moja mašta toliko zanosila da sam ja imao toliko vere i zahtevao od jednoga brda da predje na drugo, ali se brdo nije micalo. Docnije, pod uticajem socijalističkoga učenja ja sam postao, ako ne možda pc« dubini duše, ono po formi jedan bezvernik. Ja sam odricao svaki značaj veri, ako ne po dubini duše, a ono po formi, jer je došlo jedno drugo učenje o tome da nema Boga, nema prirodnih sila: da o svemu ovome što se oko mene dešava upravljaju samo prirodni zakoni i da se vrši sve po izvesnim prirodnim zakonima. Gospodo, to je bila jedna reakcija, krajna reakcija na ono što sam ja u dečinstvu osećao i na ono što su mi u detinjstvu govorili. Docnije kad sam izašao iz te faze, kad sam se nešto dalje i više razvijao, ja sam svoju veru ovako formulirao: nisam bio više niti verski fanatik niti apsolutni bezvernik. Ja sam sebi stvorio jednu versku filozofiju i ja. je imam, ona je moja, ali ona ne. može da udje u kalup ni jedne postojeće vere, niti može ući u kalup muslimanske vere, niti u kalup hrišćanske vere, bilo katoličke ili pravoslavne. I pravo da vam kažem i danas, mada imam jednu veru koja ima čisto filozofsku formu, kad me teraju da vršim izvesne verske obrede, smatram to kao vrstu nasilja, jer je to protivno mojim unutrašnjim osećajima. Iz tih razloga ja mislim, kako je sa mnom tako je sa celim svetom, i iz obzira prema jednom ogromnom broju školovanog sveta i prosvećenog sveta, koji nije u stanju da veruje na prost način, na koji to veruju lica i na koji se način deci utiskuje u glavu vera, iz obzira prema tome svetu treba prosto veru učiniti privatnom stvarju. Nju treba ostaviti onima, koji hoće da veruju u nju i treba ostaviti slobodnu volju svima gradjanima, bez razlike, da se odredjuju za onu versku ispovest koja najviše odgovara njihovom shvatanju i njihovom osećaju. Mi imamo, kao što je na pr. g. Markovič napomenuo, baš naročito iz razloga da stanemo na to stanovište da vera potpuno treba da bude privatna stvar, stvar srca, upravo to što je baš našoj državi potrebno, i

ako imamo jedan narod, jer ja ne mogu da odvojim katolike od pravoslavnih, muslimane od katolika. Za mene su, ma kako se lično nazivali i smatrali, za mene su oni jedan isti narod, i ja kažem zbog toga što imamo tri vere, izmedju kojih će postojati neprestano jedna surevnjivost, jedna ljubomora, naročito ako vera bude pod kontrolom države, i ma koliko mi izlazili na susret i jednoj i drugoj i trećoj od tih verskih ispovesti, svaka će se od njih smatrati za zapostavljenu i svaka će od njih izazivati mržnju jedna prema drugoj i na taj način i posrednim putem prema samoj državi. Ako ih ostavimo samima sebi, onda će se država na taj način osloboditi sviju prekora, koji mogu s te strane dolaziti. Zbog toga, gospodo, ja predlažem u ime Kluba sojal-demokratskog, da se ova redakcija člana 13. primi. Predsednik dr. Momčilo Ninčić: Ima reč g. Demetrović. Juraj Demetrović: Ja bih bio tako slobodan, da predložim jednu stilizaciju ovoga člana. Pre svega treba da stilizujemo taj član tako kako će sloboda vere i savesti biti u isto vreme garantovana. Stilizacija treba da bude takva, da prema njoj može svaki da imade versko osvedočenje kako hoće da imade, i treba da bude garantovan mir, verski mir u našoj državi. Moja stilizacija glasila bi ovako: »Ujemčava se sloboda vere i savesti. Niko ne srne sprečavati gradjane u vršenju verskih obreda, ako* se tim vršenjem ne vredja javni red i moral. Niko nije dužan da svoje versko osvedočenje javno ispoveda i da sudeluje u verozakonskim aktima, svečanostima ili obrednim vežbama, sem u koliko to ■odredi zakon za osobe koje su podložene očinskoj, tutorskoj ili vojnoj vlasti. Uživanje gradjanskih i političkih prava nezavisno je od ispovedanja vere. Priznate su sve one veroispovesti koje su u ma kojem delu Kraljevine već dobile zakonito priznanje. Sve priznate veroispovesti ravropravne su. Dopušteno je ustanovljavati i druge veroispovesti u granicama zakona 0' pravu udruživanja; njihovo izjednačenje sa već priznatim veroispovestima može biti samo na temelju zakona. Verske organizacije i njihovi članovi ne smeju upotrebljavati svoju duhovnu vlast u političke svrhe ili za posticanje verske netrpeljivosti«. Ovde su neki novi momenti unešeni, gospodo. Tako je unešeno razlikovanje izvesnih veroispovesti i drugih veroispovesti koje mogu da nastanu, Projekat vladin predvidja: druge vere mogu biti priznate samo . . . Dakle, dopušta se da mogu i druge vere da postoje. Prema tome, treba dati mogućnosti prema principu, što je dolično, vere i savesti da se u granicama opšteg zakona o društvima mogu stvoriti nove veroispovesti, t. j. da može svaki da ispoveda svoje versko osvedočenje kakvo imade. Medjutim izjednačenje sa ovim veroispovestima koje su ovde, koje postoje, koje su priznate i kojima