Rad : list za nauku i književnost

120 а | РЛА Д | 5 5 5 СЕ

"пови. Велики сликар умео је, онако као ПШТексптр у својим карактерима, ухватити оне црте које су опште људске, и своје карактере идеалисати неутамањујућу у њима реалистичку истину. _ - | | У сликарству радови Михел-Анђелови имају исти карактер који имају његова каменорезачка дела; питу се његова машта љуби само са узвишеним, величанственим лепотама: у бурној. страховитој борби страсти одмарала се најрадије његова творачка машта, а за описивање таких узвишених предмета чинило му се, да је сликање у фреско много лостојанственије од сликања масном бојом. Само жене — по његовом мишљењу — требало би да се масном бојом служе. „Страшни суд“ на своду Сиктинске капеле у Римгу јесте његово најважније дело: _ страховито величанствени ефекат потреса човека, који посматра ту узвишену трагедију, то пдеално кораблокрушење човечанских слабости и сујета, да осећа како је мала и слаба тварка пепред вечите правде п истине. Савршенство у истинитом представљању страсти и осећања људских, у пластичком цртању, у расположењу група п Фигура, учинило је то дело бесмртним. |

Е Рафајело Сапцио (1488—1520) био је вештак друкчије нарави п осећања. Сам нежног карактера п благе природе. љубио је лепоте нежне. Његово образовање у Умбријској школи код мајстора Перудија п Сињорелија могло је само ту нарав вештачку утврдити, и он би био највећи преставник. те школе: али. би ли Рафајело постао највећи италијански вештак, највећи преставник сликарске вештине у модерној Европи да није било поред њега Михел-Анђела > Сами радови Рафајелови показују да је његов велики. савременик имао силна уплива на развиће његове способности; истом од оног времена „кад је један делић етерског плама од новог Прометеа пао на њ“ (Потепх у. Мефе! уоп Козесе 880), ослобођава се Рафајело особене тенденције једне школе и једног правца и помпрује нежна са узвишеним осећањима. Он се није, истина, никад попео до онако великих замишљаја, какви душу потресају, његов главан домен остало је вазда срце али нелетећи маштом у страхоте и бурновете страсти, он је, као Софоклес у његовим трагедијама, умео наћи ближи терен, на ком ће се помирити достојанство п весела драж, величанственост и неже ност. Између његових и Михел-Анђелових дела разлика је као између „Окованог прометеја“ Есхиловоги „Едипа“ Софокловог.