Rad : list za nauku i književnost

св. 1. : __ ПРЕД ШЕКСПИРОМ - 12

То измирење противних праваца огледа се у оним делима Рафајеловим која су рађена после 1504. кад је на позив Лоренцов одлазио у Флоренцију и ту био у про Давинчија и Михел- Анђела. Каже се да му је „Страшни суд“ МихелАнђелов отворио поглед натај нови правац вештине. 1507. г. позван је РаФајело у Рим, Папство је тада било на врхунцу своје силе п сјаја. Још је требало скоро 20 година да зајекну опори гласп са севера. Папа Јулије П. желео је да млади вештак у собама његове палате (Ватикана) представи силу папства и сјајност божанске цркве Христове. Карактеристично је за век п вештака, како је он величину папства п хришћанске цркве схватио. У соби тако званој запла деЏа опата представљено је у алегоријским сликама оживлење класичких наука и вештина, помирење класичких Филозофија са богословљем хришанским: стари и нови песници, свети оци, учитељи хришћански, симболи незнабошког старог веровања п симболи хришћанске цркве, све је то у дивном хармоничном односу повезивано и пспреплетано алегоријским везама. То је апотеоза вештака своме веку: слика та огледало је живота и мисли ондашњих. На, оном помирењу класичности и нових погледа, науке и вере, радио је цео свет у ХУ. и ХУГ. веку. |

Најсавршенпји радови Раајелови падају у оно време кад се у Риму бавио. Међу те радове долази и тако названа „Библија Рафајелова“ а то бу слике из старог и новог завета које је по наручбини папе Леона Х. израдио у лођијама цркве св, Џетра. Он је био врло продуктиван раденик. За двадесет година израдио је близу хиљаду дела (у који број између осталог долази 15 слика богородичиних са другим свецима, 87 само богородичиннх слива, 35 слика св. Фамилије; 14 слика из живота богородичиног итд.) а умрђо је врло млад ПО о.

Поред та трп вештака у ХУЛЈ. веку стоје још неколико њих као величине другог степена. На њиховим делима распознаје се још јасно уплив помесних школа. Коређио (1494—1%84) из Џарме нема савршену пластику али је био вешт у колориту; карактери на његовим сликама у неком раздраженом и живом покрету вазда су узвишени над обичним типовима људским. Тицијан (1477— 1576) изашао је из мљетачке школе. Он је умео сјајно бојом описивати. Пеихолошка осећања су у његовим карактерима увек оштро исказана. Његово овећање и машта најрадије се баве на дражесним, чулним лепотама.