Radno i socijalno pravo

106 Г. Обрадовић: Неоправдани отказ и накнада нематеријалне штете

споразум запосленог и послодавца; 3) престанак радног односа по вољи послодавца (отказ) и 4) престанак радног односа по сили закона,

У оквиру треће и четврте групе основа постоји више случајева. За овај рад занимљиви су случајеви престанка радног односа по вољи послодавца (отказ). У смислу нерегуларности, теорија и пракса радног права разликује две врсте отказа: а) незаконит и 5) неоправдан (абизиван)

отказ. Ово разликовање је последица интервенције

ape wv оАпзст пати а инт орвенци

државе у област радних односа почетком ХТХ века. Дефинисање појма "незаконити отказ" имало је чврсту подлогу и таквим се сматрао сваки отказ дат противно изричитим законским одредбама (било да се оне тичу заштићених случајева. прописаног поступка, надлежних органа, отказних рокова и сл). Знатно је теже дефинисати појам "неоправданог", односно "абизивног отказа", како је окарактерисан и назван у француској радноправној доктрини. Данас се. међутим, поузданим ослонцем за прецизирање појма "оправдан" . односно "_неоправдан" или "абизивни отказ" може сматрати Конвенција Међународне организације рада Op. 158 o престанку радног односа на иницијативу послодавца, усвојена 1982. године. • Према овој Конвенцији“. "Радни однос радника неће престати ако за такав престанак не постоји ваљан разлог везан за способност или понашање радника или за оперативне послове предузећа, установе или службе" (чл.4).“

Законодавство о раду настоји да случајеве престанка радног односа по вољи послодавца у што већој мери ограничи императивним нормама, сужавајући простор за његову арбитрерност. У овој сфери начело законитости долази до пуног изражаја. Осим случајева, циљ законодавства о раду у овој области је уређивање и самог начина престанка радног односа. То се постиже регулисањем одговарајућег поступка, кога се

=

Детаљније о томе: Др Д. Паравина. Злоупотреба права у области радних односа, у књизи "Злоупотреба права". Правни факултет у Нишу. 1996.

Ратификована код нас 1984. године. "Сл. лист СФРЈ-Међународни уговори". бр. 4/1984. Ступила је на правну снагу 23. новембра 1985. године. Закључно са 31. децембром 1996. године ратификована је од стране 27 држава. а Југославија је била друга по реду. одмах иза Шведске. Buau: Listes des ratifications par conventions et par pays, Bureau international du Travail, Geneve, 1997. Чланом 5. Конвенције предвиђено је да се следећи разлози неће сматрати ваљаним за престанак радног односа: а) чланство у синдикату или учешће у активностима синдиката ван радног времена. или уз сагласност послодавца. за време трајања радног времена. 6) чињеница да је традио да иступа као представник радника, или због бившег или садашњег иступања у том својству; в) подношење жалбе или учешће у поступку против послодавца због наводног кршења закона или прописа и обраћања надлежним административним органима власти: г) раса. боја. пол. брачно стање. породичне обавезе. трудноћа. вероисповест. политичко мишљење. национално или социјално порекло; д) изостанак с посла за време породиљског одсуства. болести или због повреде.