Radno i socijalno pravo

Драгослав Нешков

личних доходака на доходак предузећа алиментирала много већа средства, као и кроз праксу фондова, где су раније могле да се уређују ванстандардне здравствене услуге и да се оне као такве наплаћују.

Инострано искуство у вези добровољног здравственог осигурања је такође позитивно, тако да је у Француској обавезним осигурањем обухваћено 98% становника, а 1,5% добровољних, у Холандији је то 51:49, у Немачкој 77:31, у Швајцарској 25% : 73% у корист добраовољног здравственог осигурања.

Према томе ДЗО је практична потерба, но оно сем начелних законских поставки и залагања кроз ставове Скупштине Србије, Министљарства за здравље итд., није операционализовано.

Због тога се сналази како ко зна и уме. Многе здравствене установе су издале у закуп углавном пословни простор, како приватним лекарским праксама тако ин другим правним лицима. Опрема се не издаје масовније, кадар у државним установама се врло различито користи, али постоји на различите начине спрега са приватним лекарским ординацијама итд. што укупно значи да ова питања нису уопште или су неадекватно друштвено уређена и регулисана.

У вези са овим посебно је актуелно наплаћивање здравствених услуга од осигураника које се врши у здравственим установама на различите начине: као наплаћивање дела материјалних трошкова, као услуге ван обавезних видова здравствене заштите путем форме донаторства, писмене сагласности осигураника да плаћа одређене материјалне трошкове итд. Став Републичког завода за здравствено осигурање изражен кроз Платформу, односно Одлуку о начину уговарања са здравственим установама и кроз саме уговоре је јасан, где се каже да здравствена установа не може да захтева од осигураника да унапред или сами плате трошкове здравствених услуга. Изузетак је када се ради о услугама које нису обухваћене Уредбом о начину пружања здравствене заштите за време трајања санкција, односно које су ван програма и то само на изричит захтев осигураника, а до нивоа цена коштања одређених материјалних трошкова. У том смислу, потребно је да Министарство здравња и Републички завод то и утврде посебним упутством, као што је то и урађено за стоматолошке услуге.

Најновије "намере" државе, односно Министарства за здравље и Завода су такође, афирмативне у смислу реализације добровољног здравственог осигурања и решавања наведених питања кроз увођење овог система.

Тако на пример, Пројекат информационог система Рењпубличког завода, Програм Министарства за здравље, Правци рационализације послова у Републичком заводу за здравствено осигурање, као и Упутство Министарства за здравље о издавању у закуп слободних капацитета здравствених установа, предвиђа и разрађује поједина питања реализације добраовољног здравственог осигурања.

Но све су то још увек намере без веће практичне употребе. Што онда у овој ситуацији здравствене установе могу да чине7 Одговор је различит, односно постоји више опција:

I - Најсигурније је да се чека званична инструкција државе (Министарства за здравље, односно Републичког завода за здравствено осигурање), тј. детаљна разрада ових питања кроз одређена законска и подзаконска акта и упутства;