Radno i socijalno pravo

Радно и социјално право

НОВЧАНА НАКАНДА ПО ОСНОВУ ОБАВЕЗНОГ ОСИГУРАЊА 1) Основи за остваривање права на новчану накнаду

Право на новчану накнаду има незапослено лице које је било обавезно осигурано за случај незапослености најмање девет месеци непрекидно или 12 месеци са прекидима у последњих 18 месеци, а коме је радни однос, односно основ за обавезно осигурање престао:

1. због престанка потребе за радом запосленог, у складу са законом;

2. због стечаја, ликвидације, односно у свим другим случајевима престанка

рада послодавца, у складу са законом;

3. због неостваривања предвиђених резултата рада, односно утврђене

неспособности за извршавање послова радног места, у складу са законом, а без кривице радника, ако не може да му се обезбеди друго радно место;

4. због премештаја брачног друга, у складу са посебним прописима;

5. због здравственог стања незапосленог лица или чланова његове уже

породице;

6. ако је било запослено у иностранству.

Право на новчану накнаду припада и незапосленом лицу које је било у радном односу на одређено време, лицу које је осртварило право на рад по другом основу, а коме је основ за обавезно осигурање престао без његове воље или кривице, као и инвалиду рада.

Значи, услов за остваривање права на новчану накнаду није само да је лице осигурано и да је уплаћиван допринос, већ да је наступио неки од случајева (основа) престанка радног односа, односно обавезног осигурања за случај незапослености, утврђених у члану 12. Закона о запошљавању и остваривању права незапослених лица.

По свим напред наведеним основама, незапослено лице остварује право на новчану накнаду ако је у решењу о престанку радног односа, односно о отказу уговора о раду, наведен неки од основа престанка радног односа на основу кога се то право остварује.

Наведени основи престанка радног односа, односно обавезног осигурања, осим основа под тач. 4. 5. и 6. утврђени су према Закону о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 55/96 и 28/2001), који је био на снази до ступања на снагу Закона о раду ("Службени гласник РС", бр.70/2001 и 73/2001).

Законом о раду, одредбама чл. 97. до 119. прописани су случајеви и услови за престанак радног односа, који се, у одређеној мери, разликују од случајева и услова за престанак радног односа, како су били уређени прописима који су били на снази до ступања на снагу Закона о раду.

Законом о раду су таксативно утврђени разлози због којих послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца.

Поред тога, Законом о изменама и допунама Закона о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 39/2002), који је ступио на снагу 13. јула 2002. године, прописани су случајеви и услови за престанак радног односа запослених у државним органима (члан б4а Закона).