Radno i socijalno pravo

Параскева Михајловић

Анализом случајева и услова за престанак радног односа, утврђених Законом о раду, односно Законом о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/2001 и 39/2002), у односу на основе (разлоге) за престанак радног односа, односно основе за обавезно осигурање из члана 12. Закона о запошљавању и остваривању права незапослених лица, утврђује се њихова сходна примена у остваривању права на новчану накнаду за време привремене незапослености.

1. Престанак потребе за радом запосленог

Одредбама члана 101. став 1. тачка 8. Закона о раду утврђено је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла.

У ставу 3. истог члана утврђено је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду само ако не може да му обезбеди обављање других послова, односно да га оспособи за рад на другим пословима, с тим да такву обавезу нема послодавац који има у радном односу на неодређено време мање од 50 запослених. Запослени коме послодавац, према члану 119. Закона о раду, после исплате отпремнине из члана 117. истог закона, откаже уговор о раду због престанка потребе за његовим радом услед технолошких, економских или организационих промена, остварује право на новчану накнаду и право на пензијско и инвалидско осигурање и здравствену заштиту, у складу са прописима о запошљавању.

Према томе, запослени коме је радни однос, односно основ за обавезно осигурање, престао због престанка потребе за његовим радом, односно због престанка потребе за обављањем послова на којима је запослени радио, остварује право на новчану накнаду сагласно одредбама члана 12, став 1. тачка 1. Закона о запошљавању и остваривању права незапослених лица, као и право на пензијскои инвалидско осигурање, сагласно ставу 5. истог члана, и право на здравствено осигурање за себе и чланове своје породице, за време исплате новчане накнаде.

Међутим, Законом о раду је измењен поступак за утврђивање вишка запослених, као и права која по том основу запослени може да оствари. Предвиђена су, наиме, два различита поступка за утврђивање и решавање вишка запослених, у зависности од броја запослених код послодавца и броја запослених којима послодавац намерава да откаже уговор о раду у календарској години због престанка потребе за обављањем одређених послова.

Послодавац који има мање од 50 запослених на неодређено време, није дужан да доноси програм решавања вишка запослених, нити да утврђује да ли запосленом може да обезбеди обављање других послова, односно да га оспособи за рад на другим пословима, пре отказа уговора о раду.

Када послодавац, који има мање од 50 запослених на неодређено време, утврди да је престала потреба за одређеним пословима, запосленом на тим пословима може да откаже уговор о раду, пошто му предходно исплати отпремнину, у складу са законом, у висини утврђеној општим актом или уговором о раду.