Ratnik
120 РАТНИК
Франсоа | тројицу, под Анријем [| четворицу, под Филипом | петорицу итд. а под Лујем ХЛУ већ двадесеторицу. — Маршали Француске, почев од Франсоа |, постају све више најугледније личности војничког значаја, које краљ именује доживотно и назива их „рођаче“ (топ соизт); најзад 1627. године, у тренутку укинућа конетабла „маршал Француске“ заузима највиши командни положај у војсци.
Живот конетабла и маршала, пре ХУМ! столећа, већином је непознат; најчувенији међу њима био је конетабл Дигесклен (Пи Оцезеп), чија се слика високо уздиже из стогодишњег рата. Историја је, међутим, доцније и маршале постепено окружавала неувелом славом. Међу њима налазе се имена Тирена, Вилара, грофа Саксонског. Као што рекосмо, они су носили титулу „генералног маршала“, која је била дата Ледигијеру, због чијих заслуга је и било укинуто звање конетабла.
Пред француску револуцију, али још за време краљевства, године 1791. законодавна скупштина ограничила је број маршала на шест; два последња маршала старе монархије били су Ликнер и Рошамбо. — Под првом републиком нестаје овог звања, али Наполеон, који се као цар окружио двором напуњеним достојанственицима по угледу на стару историјску аристократију, васпоставља га са називом „маршал царства.“ Имена носилаца тога ранга још су опште позната. Наполеон васпоставља и звање конетабла у корист свога брата Луја, и звање „генералног маршала“ у корист начелника свога штаба, Бертијеа. Остали виши ђенерали били су „маршали царства.“ Тај маршалски ранг се од тог времена одржавао и даље, изузев ранг „генералног маршала“, који се после Бертијеа дарује тек 1847. године (последњи пут) престарелом маршалу Султу више као народно признање.
Конетабла било је тачно 38, а маршала преко 300; број ових не може се тачно одредити.
Од 1847. ово звање постаје чисто официрски чин највишега ранга, али угаси се 1870., од којег времена се више није додељивао. Било је доцније покушаја обнављања, али тај покушај обустави заслужни ђенерал Шанзи, коме је после дугог прекида био понуђен. Он одби понуду својим правим војничким одговором: „Маршалски штап има да се даде само ономе, који га буде потражио с ону страну Рајне.“
У наше дане именовани француски маршали, дакле, потражили су маршалски штап одиста с ону страну Рајне; управо, непријалељ је- дошао са те стране да им га донесе, Али, да би се ова досетка још јаче истакла, француска штампа овако интересантно карактерише прва маршалска наименовања: Четири су главна момента играла улогу у прошломе рату: припрема