RTV Teorija i praksa

Sve su to teška pitanja, a televizija i ne pokušava da na njih pruži odgovore. Ona ponekad bar izlaže problème i tera mlade ljude da razmišljaju о njima. Za takve emisije ona ima mnoge mogućnosti, јег može da ih ilustruje na način koji može i da gane i da stimuliše na razmišljanje. Ako bi televizija uspela da pokrene diskusiju, postigla bi i svoj cilj, tj. pokazala bi da odgovori na takva pitanja nisu laki. Pri stvaranju ovakvih programa javljaju sé rizici. Čak i kad se uspešno prevaziđu sve opasnosti i napravi uspešna emisija, posao nastavnika pri korišćenju ovih emisija nije lak. Ali uspeh u obrazovanju nikada se i ne postiže igrom nasigurno, a politiche odluke donete u mnogim zemljama ovih godina ninnile su da iznošenje ovakvih problema u školama bude važnije nego ikad. Na primer, u Francuskoj i u Britaniji (a pretpostavljam i u drugim zemljama) školovanje je obavezno sve do 16-te godine, a pravo glasa se stiče već sa 18 godina. Granica između učenika i učenice, s jedne strane, i odraslog mladog čoveka, s druge, jedva je primetna. Uporedo sa ovim razvojem, koji je uticao na sadržaj obrazovanja i na teme koje će obrađivati školska televizija, menja se i koncept nastavnikove uloge. Sve ređe će nastavnik stajati ispred svojih učenika i predavati im о stvarima kakve one jesu, a sve češće će organizovati njihovo iskustvo tako da svaki od njih može, prema sopstvenim mogućnostima, da samostalno stiče znanje. Ovakav razvoj rezultat je delimitino sve bržih promena do kojih dolazi u savremenom svetu, u ovom na polju znanja: gde jučerašnja istina cesto već sutra može da bude zastarela. Zato je važnije da deca otkriju kako da uče innesto da ih kljukaju znanjem koje zastareva. Ne mogu razlagati о ovom razvoju, ma koliko on bio bitan, jer ne utiče toliko na izbor tema školske televizije koliko na način pripremanja i prezentiranja tih emisija. Razvpj nauke će uticati na školsku televiziju, i to na dva vrlo važna načina, nezavisna od nacionalnih granica i organizacionih razlika. Prvo, povećava se značaj nastavnika kao i materijala koji on koristi. Ako ceo razred posmatra neku televizijsku eraisiju, nastavnik, ukoliko želi da procès učenja individualizuje, mora da bude dobro pripremljen da bi različitoj deci omogućio da na različite načine objedine i razviju iskustvo koje su stekli prilikom gledanja emisije. Drugo, on mora da im iznese program tako da deluje što manje »pedagoški«, da izgleda ma kako to bilo veštački kao da je u pitanju emisija koju učenik može da vidi i izvan škole, da to bude što manje obuka. I to zbog toga što