RTV Teorija i praksa

rezultati ukazuju na oblast u kojoj kolor može da ima prednost. Opit je izveden u novinarskoj školi, a u njemu su učestvovali studenti poslednje godine. Podeljeni u dve grupe, posmatrali su (naravno, u odvojenim prostorijama) istu emisiju —jedni u boji, drugi crno-belo. U ovom eksperimentu formulisane su i ispitane sledeće pretpostavke: 1) Boja menja eksperimentalni efekat televizije. 2) Boja menja značaj izgovorene reči na televiziji, i tako, ulogu komentatora. 3) Boja čini gledaoca više učesnikom, a manje posmatračem događaja. Eksperiment je izveden 8. marta 1967. na dan sahrane generalnog guvernera Kanade. Pogreb je prenošen i crno-belo i u koloru i u isto vreme. Komentarisali su najbolji televizijski reporteri. Studentima nije saopšteno da je reč o eksperimentu, već samo da treba da napišu reportažu o sahrani. Ovakva vrsta zadataka nije za njih bila nova. Pogreb je, van sumnje, bio izuzetna prilika, zvanični državni pogreb sa svečanom povorkom koja se kretala po celom gradu. Rezultati eksperimenta su iznenađujući. Skenion je napisao: »Uprkos očigledne homogenosti grupa, analiza reportaža pokazuje četiri glavne razlike među njima: 1) Kolor-grupa bila je više svesna boje i u svojim reportažama napisala je dva puta više zapažanja o njoj. 2) Crno-bela grupa obratila je znatno veću pažnju na komentatore prenosa i izrazila nezadovoljstvo zbog nekih njihovih izraza. 3) Kolor-grupa bila je znatno više dirnuta pogrebom i njene reportaže sadržale su znatno više emocija. 4) Crno-bela grupa napisala je znatno duže reportaže, sa više pojedinosti.« Znači li to da kolor televizija jače utiče na osećajnost gledalaca? Ako je tako, šta će se dogoditi kada je na malom ekranu emisija koja obiluje podacima?

Rezultati ovog kanadskog eksperimenta pokazuju da je crno-bela grupa bila racionalnija u reagovanju, što joj je omogućilo da napiše podrobnije i jasnije reportaže. Nekoliko godina kasnije u Stokholmu je izveden novi eksperiment. Učestvovali su učenici rz četiri škole, podeljeni, naravno, u cmo-bele i kolor-grupe. Prikazana im je emisija iz serije »Istorija drame«. Emisija se sastojala iz dva odvojena i različita dela. U prvom je učestvovalo pet poznatih ličnosti (prvi je bio Ingmar Bergman) koje su govorile o teatru za decu i omladinu, a u drugom delu prikazan je komad specijalno napisan za ovu emisiju.U njemu se tretira odnos jedne učenice u pubertetu prema nastavniku i roditeljima. Ličnosti namerno nisu dovoljno objašnjene, a i komad je ostao nedovršen, što je ostavilo mogućnost da se o njemu dosta razgovara u razredu I traže različita rešenja. Da bi se ocenilo šta su učenici shvatili iz prvog dela emisije, dati su im testovi sa 20 pitanja. Za svako pitanje imali su četiri moguća odgovora, ili da napišu »ne znam«. U ovom, poslednjem slučaju odgovor se nije računao, dok je svaki pogrešan odgovor, prirodno, donosio minus. Crno-bela grupa bila je bolja u ovom testu. Mada su obe grupe imale otprilike isti broj netačnih odgovora, crno-bela je dala više tačnih. Razlika se pokazala i u testu za drugi deo emisije, gde se nije tražilo znanje, već samo stav prema prikazanom komadu. Dok je kolor-grupa komad ocenjivala najčešće kao farsu, crno-bela je u njemu videla ozbiljnu životnu situaciju. Na različite načine objašnjavani su i postupci ličnosti komada, a kada je trebalo reći da li se učenici slažu sa devojkom ili su protiv nje, kolor-grupa se uglavnom nije izjašnjavala. Ostala je neutralna. Drugi švedski eksperiment imao je za predmet hemiju. Bila je to serija ođ pet emisija, namenjena 9. razredu.

157