RTV Teorija i praksa

Predstavljena danas kao vid našeg iskustva, ta nekadašnja iskušenja a ponekad i zablude, imaju prilično velik značaj za naše današnje poznavanje televizijskog medijuma. Možda bez objektivnog traga u onome što se kasnije dešavalo, naša su iskustva ipak pokazala da su ova lutanja donela niz dragocenih rezultata. Kao i svuda u poslu sličnom ovom našem i ovde je delovala jedna neiskazana, nenapisana, pa ipak vrlo prisutna dijalektika, koja se manifestovala u dijapazonu od manipulisanja jednim tehničkim sredstvom do prelaska na koriščenje več oformljenog medijuma. Ako bez naročite skepse zaključujemo sa ove vremenske udaljenosti, ti počeci, uključujući i sve one komplementame napore na tehničkom, tehnološkom i kreativnom planu, deluju danas kao avantura koja je u sebi sadržavala određeni smisao, a taj smisao je sa našom klasičnom predstavom avanture upravo nespojiv, čak paradoksalan. lako je svako kretanje ka nepoznatoj, no kako već rekosmo privlačnoj i opčinjavajučoj enigmi, рге svega avantura, ovoga puta ona je bila obremenjena i određenim ciljevima koji su vrlo jasno najavljivali genezu novog medijuma. I ovo prerastanje iz tehničko-tehnološke novine ka sredstvu za vizuelnu komunikaciju pa do medijuma, koji se več danas sastoji od ogromnog broja funkcija, čiji uticaj nije uvek predvidljiv, postalo je svojevrsni takozvani ~bum” kulturološke renesanse današnjice. Mnoga od ranijih predviđanja i nadanja počinju da se ostvaruju u zastrašujućim razmerama sa kojima medijum dostiže vid univerzalnosti koja će se übrzo obogatiti i mitskim dimenzijama. Neslućene mogučnosti koje sadrži veliki su izazov za svaki stvaralački i analitički pokušaj. To je izazov sa kojim se i mi danas nosimo, delimo megdan sa njim ali ne da bismo ga porazili već da bismo ga pridobili, па neki način unapred upučeni na njegovu štedrost. Sve ove vrline medijuma duguju rrmogo njegovoj univerzalnosti, pri čemu je njegova univerzalna priroda upravo ono što nam je nekada izgledalo (a možda se nekome i danas tako čini) kao efemernost. Taj skoro nenarušeni identitet sa vremenskim tokom, sa dešavanjem čiji televizijski refleksi, bez obzira na njegovu prirodu, deluju kao neophodnost, ne možemo sa bilo kog aspekta nazvati efemernim, Ovaj utisak efemernosti televizijskog medijuma i njegove produkcije još uvek je diskretno prisutan u nekim argumentima čija zlonamemost u odnosu na sam televizijski

30