RTV Teorija i praksa

posao mislimo da već postaje beskorisna, čak groteskna. Nužni ali ne i uvek spasonosni skepticizam, sa kojim je potencijalni autor primao, рге otprilike dve decenije, ovu mašinu za proizvodnju slika, usavršeniju od bilo koje do tada, danas nam več izgleda nepotreban, no ne i smešan. Tada ova avantura sa svojevrsno skrojenom opreznošču, prirodno podstaknuta tehnološkim lavirintom u koji je naš autor svesno ulazio sve dublje, odjednom postaje specifični kreativni čin. I da li danas, posle dve decenije lutanja tim lavirintom, možemo biti iskreni da sa optimizmom, iza koga stoje ozbiljnost i sigurnost proteklih godina, donesemo bez bojazni, možda preuranjen zaključak, da je enigma lavirinta rešena, da je taj moderni Minotaur pretvoren u krotko biče koje poslušno sledi naše zahteve! Nismo li bili neposredni svedoci te evolutivne faze izdvajanja jednog medijuma iz njegovog tehnicističkog jezgra i tehnološke ekskluzivnosti! Konačno, pred čime u medijumu koji koristimo stojimo danas? Ovo naravno ne bi trebalo da bude pitanje upučeno empiriji, več više trenutak zamišljenosti nad futurološkom koncepcijom medijuma, pre svega u odnosu na njegovu sadašnju i, razume se, buduču humanističku funkciju. U ovoj situaciji, več na počecima naslučeni entitet medijuma, slika, imala je one kvalitete da televiziji obezbedi, inače toliko očekivan od drugih medijuma, atribut univerzalnosti. Slika je, kao što je več poznato, možda jedinstven komunikacijski fenomen čija univerzalnost, bar dosada nije došla u pitanje. Reč, jezik, bezuspešno nastoječi da se približe nivou koji bi pružao nade za jednu moguću univerzalnu jezičku situaciju, potisnut je sa svojih vekovnih pozicija. Svi, рге svega lingvistički, filozofski i konačno humanistički napori da se ostvari ovaj cilj, ostali su, čini se, bez rezultata. Civilizacija slike, a to je upravo naša današnja civilizacija, produkt je jednog visokog tehničkog i tehnološkog razvoja. Upravo zbog toga pomalo je paradoksalno traženje i ostvarenje one suštinske humanističke funkcije medijuma. Ta paradoksalnost pojavljuje se i danas, sa jednom sada več sociološkom rezonancom. Ovo bi se moglo formulisati istovremeno kao pitanje i kao problem: da li suštinska humanistička funkcija i postavljenost televizijskog medijuma preti, u praktičnom svakodnevnom konsumiranju, da se izrodi u svoju suprotnost, u vid dehumanizirajuće aktivnosti? Tiranija slike, izvesna hipertrofija ikonografskog i uopšte likovnog u svakodnevnom životu, nesumnjivo nam daje povod za razmišljanje i o ovoj

31