RTV Teorija i praksa

deluje kao nova, neponovljivo režirana drama, detalji iako tipski (poznati igrači, poznata dvorana, poznati način igre dotične ekipe itd.) agresivno potražuje čulnu saradnju gledaoca, dok svi prenosi. umetničkog klizanja liče jedan drugom ko jaje jajetu. Istog su zastajkujućeg tempa (neravnomeme pauze između klizanja dva klizača), uz isti, ležeran komentar Milke Babovič, i oni kao da čine deo beskrajne trake koja se u „restlovima” emituje iz raznih krajeva sveta več više od petnaest godina, na programu jugoslovenske televizije. Iz čega onda proizilazi masovni interes za televizijski prenos zvaničnih takmičenja u umetničkom klizanju? Da li subjektivnost prizora određuje okvir interesovanja gledaoca, odnosno, da li mogučnost da gledalac pretpostavlja, zamišlja neke delove sportskog nadmetanja (svi okretaji klizaljkom koje kamera hvata nasumce), čini ovakvu vrstu televizijske komunikacije odgovarajučom za neaktivnog, opuštenog čoveka koji sedi u papučama završavajuči večemji obrok, ne misleči konkretno ni na šta? Nema sumnje, od gledaoca umetničkog klizanja ne traži se aktivnost onog naboja kako to potražuju prenosi burnijih sportskih prenosa: fudbala, atletike, košarke, vaterpola. Ovde nema gestualnog navijanja, ustajanja iz stolice u času kada je prilika za gol ili trenutak za dosizanje svetskog rekorda. Uzbudljivost ovde proizilazi iz doživljaja volumena slobodne, nesputane usklađenosti klizačevog tela sa ledenom pločom i zvučnom pratnjom koja intonira klizačevo posvojenje „zaleđenih” opasnosti. Trenutak največe napetosti dešava se kad se ovaj

45